Осим Евелине Хаверфилд (Evelina Haverfield), чији гроб у Бајиној Башти сведочи о племенитим женама које су долазиле да помогну Србији, још једна велика хероина почива недалеко – у Крагујевцу.
Њено име је др Елизабет Нес Макбин Рос.
Њена животна прича почиње у Тејну, малом граду на северу Шкотске, месту које изгледа као да је изашло из неке старе бајке. Море и језера, зелена брда, камене куће и трагови древних кланова стварају пејзаж у којем прошлост није само успомена, већ део свакодневног живота.
Тејн је једно од историјских средишта клана Рос. Њихово име вековима је повезано са севером земље. О њиховом утицају сведоче стари поседи, дворци и бројна велика имена која су потекла из овог краја.
Клан Рос дао је научнике, војсковође и истраживаче. Међу његовим потомцима био је и сер Роналд Рос, добитник Нобелове награде за медицину, али и астронаут Џери Рос, који је чак седам пута летео у свемир.
А међу тим великим именима налази се и једна жена чији је живот био готово невероватан.
Елизабет Рос.
У Тејну се данас њена прича чува у музеју Tain & District Museum and Clan Ross Centre. Посебно место заузимају њена фотографија, документи и сведочанства о животу лекарке која је почетком 20. века напустила свој крај и кренула путем који ју је водио кроз неколико континената.
У време када је жена лекар била права реткост, Елизабет Рос завршила је медицину у Глазгову.
Није изабрала миран живот.
Радила је на шкотским острвима, а затим отишла у Персију, данашњи Иран. Тамо је почело поглавље које је тешко замислити у биографији једне жене из тог времена.
Живела је међу Бактиарима.
Бактиари су били велики номадски народ који је вековима насељавао планинско подручје Загроса. Имали су своје вође, снажну племенску организацију и велики утицај у југозападном делу Персије.
За једну европску лекарку одлазак међу њих значио је улазак у потпуно другачији свет.
Рос је прихватила тај свет.
Лечила је чланове бактиарских породица, нарочито жене, којима је због обичаја и друштвеног положаја често било тешко да дођу до лекара. Временом је стекла њихово поверење.
Толико да су је прогласили поглавицом.
Њене године проведене међу Бактиарима биле су пуне необичних догађаја. Путовала је кроз планинске пределе, сусретала се са локалним поглаварима, лечила људе у условима који су били потпуно другачији од европских болница и упознавала друштво које је до тада за већину Европљана било готово потпуно непознато.
Једном приликом била је опљачкана, а њена путовања често су подразумевала ризик који би данас било тешко замислити.
Своја искуства преточила је у књигу „A Lady Doctor in Bakhtiari Land“.
Али ни ту није био крај.
Постала је бродски лекар и путовала према Индији и Јапану. У времену када су жене тек почињале да освајају простор у професијама које су до тада готово искључиво припадале мушкарцима, она је већ живела животом далеко испред свог времена.
А онда је дошао Велики рат.
И Србија.
Вест да је Србији потребна помоћ стигла је до ње док је још била на Блиском истоку. Није много размишљала.
Пријавила се као добровољац.
Почетком 1915. године стигла је у Србију, а затим у Крагујевац.
Град је тада био једно од великих жаришта епидемије пегавог тифуса.
Болнице су биле препуне. Пацијенти су пристизали непрекидно. Лекари, болничарке и друго медицинско особље свакодневно су били изложени зарази.
Тифус није бирао.
Није правио разлику између пацијента и лекара.
Елизабет Рос је то знала.
Ипак, остала је у болници.
Радила је међу људима који су се борили за живот, свесна да је само питање времена када би и сама могла да постане жртва болести.
Убрзо се заразила.
Умрла је на Светог Трифуна 1915. године (14. фебруара).
Тог дана требало је да прослави свој 37. рођендан.
Сахрањена је у Крагујевцу, поред Мејбел Дирмер (Mabel Dearmer) и Лорне Ферис (Lorna Ferriss), две Британке које су такође изгубиле живот помажући Србији.
На споменику остале су речи:
„Народу сте српском даровали срце.“
Можда ниједна реченица не описује боље оно што се догодило.
Јер Елизабет Рос није била Српкиња. Није имала породицу у Србији. Није била политичарка нити војни командант.
Била је лекарка.
Дошла је да помогне.
И остала заувек.
Више од једног века касније, Крагујевац је није заборавио. Сваке године, на годишњицу њене смрти, код места где почива окупљају се представници града, дипломатског кора, Црвеног крста и грађани.
Улица у Крагујевцу носи њено име. Њено име носи и друштво Црвеног крста.
У граду у којем је умрла, успомена на њу никада није престала.
А у њеном родном Тејну данас се њена прича поново открива.
То је можда и најзанимљивији парадокс ове приче.
Жена из малог града на северу Шкотске, која је за живота обишла делове света о којима већина њених савременика није могла ни да сања, данас је најдубље запамћена у граду удаљеном хиљадама километара од њеног родног краја.
У Крагујевцу.
Посебно место у тој причи има и један необичан поклон из Србије.
Новосађанка Беба Копитовић, уметница која своје препознатљиве портрете осликава на керамичким тањирима, урадила је један такав рад са ликом др Елизабет Рос.
Тањир је поклоњен музеју у Тејну као симболичан знак захвалности и везе између места из којег је Елизабет потекла и града у којем је завршила свој живот.
Идеја директора музеја је да управо тај портрет буде искоришћен за израду новогодишњих честитки, које би музеј слао и продавао својим посетиоцима.
Тако би лик жене која је пре више од једног века дошла у Србију да помогне, из њеног родног краја поново кренуо међу људе.
Из Крагујевца назад у Тејн.
Једна жена тако поново повезује два места која су на мапи удаљена хиљадама километара.
Њена прича део је и великог документарног филма „Раме уз раме“, реализованог у британској продукцији, који истражује односе Србије и Уједињеног Краљевства, са посебним акцентом на 110 година од Великог рата.
Филм тражи управо такве људе – оне који нису увек на првим страницама историјских књига, али без којих би слика односа два народа била непотпуна.
Елизабет Рос је једна од њих.
Њена прича почела је у Тејну.
Водила је преко Персије, међу Бактиаре, преко мора и далеких земаља.
А завршила се у Крагујевцу.
И можда је управо зато њена биографија толико снажна.
Постоје људи који свој живот проведу путујући светом.
А постоје и они који, где год да оду, негде оставе траг.
Елизабет Рос је свој најдубљи траг оставила у Србији.
Пише: Бојан Т. Драгићевић
