Генерал Ратко Младић преминуо је у притворској јединици у Хагу, саопштила је његова породица.
Ратко Младић, рођен 12. марта 1942. године био је српски генерал и командант Главног штаба Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Током ратних сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини, командовао је низом кључних војних операција.
Рођен је у селу Божиновићи, у општини Калиновик, у Краљевини Југославији – данас Република Српска, Босна и Херцеговина.
Младићевог оца убиле усташе, мајка се сама борила кроз живот
Отац Неђо (1909-1945) био је партизан, убиле су га усташе 1945. године у јуришу на родну кућу Анте Павелића, у селу Суњ, а ни данас се не зна где му је гроб.
– Мој син је први после много генерација који зна свог оца. Мајка Стана током прошлог рата је организовала Српкиње да плету чарапе синовима и мужевима – присећао се Младић.
Мајка Стана Младић (девојачко Лаловић) сама је подизала кћер Милицу и синове Ратка и Миливоја.
Желео да буде лекар
Основну школу је завршио у родном месту. У то време је желео да постане учитељ, док касније преовладава жеља да постане хирург.
После основне школе Младић одлази у Сарајево, где неко време ради као квалификовани металостругар у предузећу „Тито“. Убрзо се предомишља и коначно се опредељује за касније животно занимање и креће за Београд, где завршава Војноиндустријску школу у Земуну.
Војна каријера
У ЈНА ступа путем конкурса на Војну академију, 20. октобра 1961. године. Завршава је са одличним успехом као шести у класи, а 27. септембра 1965. године примљен је у активну војну службу ЈНА. Од септембра 1976. године, у 29. класи Командно-штабне академије похађа Центар високих војних вештина, гарнизон Београд, општевојни смер. Завршио је Војну академију КОВ, Командно-штабну академију као први у класи.
Распоређен је у 3. армијску област 27. септембра 1965. године, а командирску и командантску каријеру започео је у Скопљу 4. новембра 1965. године, као потпоручник и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука. Априла 1968. године постаје командир извиђачког вода; у мају 1970. године поручник, па капетан, капетан 1. класе.
У чин мајора унапређен је 27. новембра 1974. године, када је постављен за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске батерије. У периоду 1976. до 1978. године похађа Командно-штабну академију и по њеном завршетку одлази на службу у Куманово (Трећа армија), где постаје командант Првог пешадијског батаљона 89. пешадијске бригаде.
Чин потпуковника добија 25. децембра 1980. године на Одељењу за оперативну наставу, у Команди гарнизона Скопље.
Од 18. августа 1986. године са чином пуковника постављен је за команданта 39. пешадијске бригаде, 26. пешадијске дивизије (Трећа армија), у Штипу.
На школовање од годину дана одлази септембра 1986. године, као полазник друге класе КШШ ОЦ ВВШ ЈНА КОВ.
У Скопље је премештен 31. јануара 1989. године у Команду Треће војне области, где постаје помоћник начелника Одељења за наставне послове. Одатле је 14. јануара 1991. године премештен за помоћника команданта за позадину у Команди 52. корпуса, у приштинском гарнизону.
За начелника Одељења за ОПН (Оперативно-наставне послове) 9. корпуса у гарнизону Книн (Војно-поморска област) премештен је 3. јуна 1991. године, а убрзо затим је унапређен за начелника Штаба (уједно и заменика Команданта штаба) 9. корпуса Војнопоморске области.
Наредбом Председништва СФРЈ 1/68 од 11. децембра 1991. године добио је чин генерал-мајора.
Потом је маја 1992. године из ЈНА пребачен у новоформиране српске снаге у БиХ.
Априла 1992. године, Ратко Младић ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника, а већ наредног дана постављен је за начелника штаба и уједно заменика команданта у Команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 10. маја 1992. године.
На Дан Светог Василија Острошког, 12. маја 1992. године, одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бањалуци, а на предлог др Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. године. Редовно је унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994. године.
Указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, 8. новембра 1996. године, генерал Ратко Младић је смењен са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за начелника Генералштаба, под притиском Међународне заједнице и Хашког трибунала.
Званично, војна каријера у ВРС му се завршава половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања, 7. марта 2002, када указом председника Републике Српске „престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића“.
Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице, 28. фебруара 2001, није пензионисан.
Хашки тибунал и пресуда
Пензију је уредно примао до новембра 2005. године, када му је укинута под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем.
Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у Парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006. године.
Тужилаштво у Хагу подигло је у јулу 1995. оптужницу против Ратка Младића, за геноцид и злочине против човечности. Успешно се крио дуже од деценије, да би га припадници службе безбедности ухапсили 26. маја 2011. године у кући рођака у селу Лазарево код Зрењанина. У Хашки трибунал је изручен 31. маја, а пред судом се први пут појавио 4. јула исте године.
Суђење је почело 16. маја 2012. године. Првостепеном пресудом од 22. новембра 2017. осуђен је на доживотан затвор. Због коментарисања поступка, удаљен је из суднице.
Том приликом Младић је рекао: – Све је ово чиста лаж.
Пресуда је изречена после дуже паузе током које је Младићу позлило. „Судско веће осуђује Ратка Младића на доживотну казну затвора“, прочитао је судија Алфонс Ори.
Казну доживотног затвора му је потврдило судско веће Механизма 8. јуна 2021. године. Суд је утврдио да је крив за десет од 11 тачака оптужнице, међу којима су геноцид, убиства, терор, протеривање и напади на цивиле. Трибунал је Младића ослободио кривице за геноцид у још пет босанских општина.
Упркос пресуди у Хагу, велики број Младићевих сународника и данас га сматра за хероја.
Из брака са супругом Босиљком има сина Дарка, који са породицом живи у Београду, а ћерка Ана је марта 1994. из до сада непознатих разлога починила самоубиство.
24седам.рс
