Поводом 21. годишњице великих страдања и протеривања Срба из Републике Српске Крајине од стране хрватске војске у целини Вам преносимо саопштење Документационо информационог центра „Веритас“.
Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српска Крајина (РСК).
Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Север”, и да су представници РСК дан пре у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.
Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а однос војника био је најмање 7:1 у корист агресора.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтели или могли са својих вековних имања, али и оне у избегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.856 погинулих и несталих Срба из ове акције и после ње, од чега 1.206 (65%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 546 (29%) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда грађанског рата деведесетих прошлог века на просторима претходне Југославије.
Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.019 лица, док се на евиденцији несталих води још 837 лица, од чега 613 цивила, међу којима 308 жена. Хрватска избегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих места укопа са око 214 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 349 ексхумираних посмртних остатака.
Око 1.500 припадника СВК преживело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.
Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живела, Савет безбедности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размера” (Р 1009/95), није донео, ни овога пута, било какве казнене мере против агресора.
Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.
„Олуја“ је једини догађај у којима су Срби из Хрватске жртве, који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно веће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или претњом силом, те их осудило: Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора.
Жалбено веће је, тесном већином, са три према два, поништило целу пресуду Претресног већа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено веће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.
Путем МКСЈ иде и хрватско правосуђе. Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, правоснажно је осуђена само једна особа (случај “Прукљан и Мандићи”). У аналима правосудног бесчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима. Иако су Данци пре годину дана снимили документарни филм о масакру хендикепираних особа у Двору на Уни из којег произилази да су убице припадници ХВ-а, дугогодишња истрага у вези овог злочина је и даље без помака.
У директној вези са операцијом “Олуја” је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби крајишких Срба против конзултантске фирме МПРИ, односно њене правне следнице, поднесене у августу 2010. године, због накнаде материјалне и нематеријалне штете по основу саучесништва у геноциду. Овај поступак је, по сазнањима Веритаса, прошао поступак медијације и ушао у завршну фазу поравнања.
У међувремену је “Олуја” стигла и пред Европски суд за људска права пред којим су почели судски поступци по 21 тужбама више тужитеља против Хрватске, који сматрају да државна тела нису спровела ефикасну истрагу смрти њихових рођака цивила који су погинули за време или непосредно након ове акције. У седам случајева Хрватска је унилатералном декларацијом признала кривицу и пристала да породицама убијених исплати нематеријалну штету и парничне трошкове, док је суд у осталим случајевима одбацио захтеве као недопуштене, углавном због протека рока од шест месци након задње предузете истражне радње или сазнања подносиоца о неефикасности.
Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију “Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења, које није досегло ниво геноцида – Хрвати су хтели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у целости или делимично”. А да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали им повратак, али ни то све скупа, по оцени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намера”).
МСП је овом пресудом крајишким Србима дао солидну основу да правним путем наставе тражити остварење осталих (споредних) захтева из њихове контратужбе: процесуирање починилаца свих ратних злочина над њиховим сународницима, обештећење за уништену имовину и изгубљене животе, одрживи повратак и пуно поштивање њихових националних и људских права, укључујући и широку политичку аутономију какву им је међународна заједница (УН, ЕУ, САД и РФ), пре акције “Олуја”, гарантовала “Планом З-4”.
И уместо да Хрватска, и без налога МСП, одустане од слављења “акције етничког чишћења и масовних злочина” као двоструког државног празника (“Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља”), од прошле године у државну прославу “Олује“ уврстила је и концерт познатог проусташког пјевача Марка Перковића „Томпсона“.
Обећања о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника на дан уласка Хрватске у ЕУ пре три године на тргу Бана Јелачића у Загребу, претворила су се у своју супротнмост – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.
На све то, међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, чија је Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што је ћутала и пре 21 годину.
У Београду и Бањалуци, 4. августа, 2016. године
ПРЕДСЕДНИК: Саво Штрбац
Дрина Инфо
