У подрињским селима, као и у већини села у Србији, нажалост, све ређе се може чути дечји жамор, а број сеоских домаћинстава и житеља из дана у дан се рапидно смањује или потпуно нестаје. Ретки су примери многочланих породица које су некада биле заштитни знак српских села. Некада у томе није било ничег необичног, данас су такве породичне заједнице за дивљење, понос и поштовање.
Неколико стотина метара изнад Дрине, у Својдругу, засеоку Милатовићи, добрим сеоским путем стиже се до куће Радивојевића, где нас већ на капији чека, за данашње прилике, необична слика. Љубазни домаћини Бошко и Роса већ нуде са „кавом и ракијом“, а раздрагане очи и разоружавајући осмеси дечурлије које је у том тренутку тешко и пребројати, чине добродошлицу какву нећете баш често срести у нашим селима. Од недавно у овој срећној породици постоји још један важан разлог за радост и весеље: породица Бошковог сина Рада и снахе Снежане постала је бројнија за још једног члана, сина Александра. Сада ово двоје младих супружника имају седморо малишана, пет синова и две кћери. Има ли веће радости?
Најстарији Никола има једанаест година, иде у пети разред основне школе у Рогачици. Добио је име по свом прадеди, кога у селу још увек памте као честитог сеоског домаћина, вештог мајстора зидара, мудрог старца и великог зналца сеоских легенди и предања. Никола је већ довољно одрастао и ојачао, одавно је стигао да у неким сеоским пословима помаже оцу, научио је чак да вози фрезу до најближих њива, да купи и пласти покошену траву, а богами и да утовара и истовара дрва…
Годину дана млађи Немања је ученик четвртог разреда. Бистар и сналажљив у свакој дечјој игри, поуздан у сваком послу. И он је стигао да привређује и обавља чак и оне теже ратарске послове. Деветогодишња Ангелина, ученица трећег разреда, је већ сада права лепотица, кажу најлепша девојчица у школи, као да је пресликана са филмског платна. Увек је поуздана да причува овце, да помогне баки Роси у свим пословима у кући или у штали. А када уђе у малињак да бере малине, тешко да се ко може са њом такмичити. Ту је и Милош, ђак првак, који је већ научио целу азбуку и неке основне рачунске радње, али се упорно труди да нимало не заостане за старијом браћом и сестром.
Мала Јована има шест година, предшколац је, а већ наредне јесени придружиће се школарцима, старијој сестри и браћи. Бистра је и сналажљива, предњачи у свакој игри, али је некако и најпоузданија када треба причувати млађег Вукашина и тек рођеног Александра. Вукашин има две и по године, а име је добио по свом чукундеди. Тако је овде настављена лепа традиција да деца добијају имена својих познатих и признатих предака.
- Сви су различити, свако на свој начин, али да се приметити да неко од ових млађих наликује старијима по особинама и навикама. Ипак, трудимо се да им свима подједнако посветимо довољно пажње мада није лако да се према сваком детету понашамо онако како би оно очекивало – каже поносна мама Снежана, која је већ у тридесет другој години мајка седморо малишана. Каже да се она и Раде труде да деци приуште оно што у свакодневном животу имају већина њихових вршњака, али је приоритет све оно што им је потребно за школу и спортско-рекреативне активности. И, чини се, успевају у томе. Снежана невероватном благошћу и мирноћом, а Раде својеврсним, „топлим“ ауторитетом.
Раде је запослен у бајинобаштанској “Електроизградњи”, која тренутно не „стоји“ баш добро, па је и плата доста скромна. Поред свакодневних обавеза на послу, Раде увек стиже да заврши и све послове у свом домаћинству. Највише му ту помажу и родитељи, Бошко и Роса, Снежана, кад стигне од обавеза према деци, али и деца, колико могу и умеју. А могу доста, у то смо се могли уверити. Могу да причувају стоку, али највећа помоћ од малишана је у сезони брања малина. Вредне и веште дечје руке зачас наберу пуну гајбицу… А за све то следи и понека вредна награда: тата Раде не пропушта прилику да им купи по неку лепу играчку.
Ма колико то изгледало невероватно, Снежана тврди да није тешко бити мајка седморо деце. Право је задовољство гледати их како одрастају, то је, заправо, прави божји благослов.
- Трудим се да сва моја деца буду чиста и уредна, лепо одевена и васпитана. Деца ми много помажу, нарочито ових четворо који су већ велики и иду у школу. Додуше, и њима помажем у њиховим школским обавезама, колико стигнем. Сада највише времена проводим са малим Александром који је најсигурнији у мом наручју. Ништа нам не недостаје, имамо свега, а љубави највише – каже Снежана.
Пространо сеоско двориште је одличан полигон за свакодневне маштовите дечје игре и забаву. Знају они, сасвим сигурно, и за модерне игрице на компјутеру, али се најрадије играју “жмурке”, “јуре”, са лоптом или кликерима. Њихова граја је, заправо, и најлепша музика која се може чути у селу. Има ту и уобичајених дечјих несташлука, понекад и малих свађа, али се на крају све доведе у ред. У својим несташлуцима највећу подршку имају од деде Бошка, који се с правом поноси са својим унуцима.
Недавно су Радивојевићи почели и градњу нове куће у истом дворишту. Треба то, каже Бошко, унуци расту, морају им се обезбедити бољи услови за живот. Неће то бити нимало лако са скромним приходима од пољопривредних послова и од Радове плате. Свака помоћ је добродошла.
Ето добре прилике да републичка и општинска власт покажу да је њихова политика у циљу повећања наталитета у Србији искрена, добронамерна и истинита.
О. Додић
Дрина Инфо
