Смештена на југозападним падинама Таре, у селу Заовине, Дикава је простор пространих планинских ливада, шума и пашњака, са погледима који се отварају према кањону Дрине и пределима преко границе, у Републици Српској. Овде се природа још увек доживљава свим чулима – кроз мирис борове шуме, свеж планински ваздух, звук ветра и траву која се таласа на ливадама.
Ипак, Дикава није само предео који се посматра. За људе који овде имају имања она је место живота, рада и породичног наслеђа.
Међу онима који је најбоље познају је Милојко Караклић из Бајине Баште. Његова породица има имања на Дикави и у оближњим Караклијама, па он са супругом током топлијег дела године, од маја до септембра, борави на Тари.
„Када дођемо овде, дан прође док се окренеш. Увек има нешто да се уради, али човек није оптерећен. Природа те некако смири“, прича Милојко.
Њихови дани нису испуњени журбом, већ пословима који су вековима били део живота планинских домаћинстава. На Дикави се косе ливаде и припрема сено, док се у Караклијама обрађује башта. Узгајају се различите врсте воћа и поврћа, а посебно кромпир.
Кромпир са ових простора, каже, има посебан укус. Чисто планинско окружење, земља и начин узгоја дају намирницама карактер који се тешко може упоредити са индустријски произведеном храном. Слично је и са месом. Животиње се гаје у природном и здравом окружењу, на пространим пашњацима, уз услове који су далеко од великих система интензивне производње.
„Овде човек зна шта једе. Кад нешто посадиш, гледаш како расте. Кад се животиња гаји овде, на чистом ваздуху и пашњацима, и месо има другачији укус“, каже Милојко.
Природа је овдашњим домаћинствима одувек била и башта и остава. У зависности од годишњег доба, у околним шумама и на ливадама могу се пронаћи различити шумски плодови и самоникле биљке, а традиционално се беру и печурке. Боровнице, купине и други плодови који расту у планинском окружењу додатно употпуњују домаћу трпезу.
Тако се на Дикави природно спајају оно што човек произведе и оно што му планина сама дарује. Храна се овде не посматра само као производ, већ као резултат односа према земљи, животињама и природи.
А природа на овим висинама има своја правила. Лета су пријатна и свежа, али зиме умеју да покажу своју снагу.
„Дикава од новембра месеца већ зна да буде под снегом, а снег уме да се задржи све до априла“, каже Милојко Караклић.
Тај дуг зимски период одређује и ритам живота. Лети се ради, коси, обрађује земља и припрема све оно што ће домаћинству бити потребно. Зими планина успори, а снег прекрије ливаде и шумске пределе.
Посебан доживљај Дикава пружа предвече. Када сунце почне да залази, планинске ливаде добијају златну боју, а поглед према Дрини и удаљеним пределима постаје још упечатљивији. Граница са Републиком Српском, овде није нешто што раздваја пејзаж – она је готово неприметна у пространству планине.
За посетиоца, Дикава може бити место за шетњу, одмор и бег од градске буке. За Милојка Караклића и његову породицу она је много више – део породичне приче и простора у којем се живот генерацијама одвијао у складу са природом.
„Нама је ово више од места где долазимо. Овде су наша имања, наше успомене и наш живот. Човек се овде навикне на мир и онда му градска гужва некако тешко пада“, каже он.
Можда је управо у томе и највећа вредност Дикаве. Није јој потребна велика туристичка атракција да би оставила утисак. Довољни су ливада, шума, планински ваздух, поглед на Дрину и човек који још увек зна када треба косити, када се сеје и када планина почиње да се припрема за зиму.
У времену када све више људи тражи места далеко од буке и ужурбаности, Дикава остаје тихи чувар једног начина живота који полако нестаје. Она подсећа да се највредније ствари често не налазе у великим градовима и на прометним туристичким дестинацијама, већ тамо где човек може да седне на ливаду, погледа у планину и схвати колико мало заправо треба за осећај мира.
Дикава зато није само тачка на карти Таре. Она је прича о природи, људима, храни, традицији и породичном наслеђу – место где се још живи у ритму годишњих доба и где планина сваког дана подсећа да најједноставнији живот понекад носи највише вредности.
„Овај медијски садржај суфинансиран је од стране општине Бајина Башта. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
дрина.инфо
