Вук Стефановић Караџић, највећи реформатор српског језика, преминуо је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Филолог, лингвиста, преводилац, једна од најзначајнијих личности овдашње културе и књижевности, „био је оплакан од целог српства и целог ученог словенског света“. Међутим, околности његове смрти остале су обавијене велом тајне.
Његов концепт азбуке „једно слово – један глас“ у енциклопедији Британика сврстава се међу најједноставније и најлогичније системе изговора. „Оно што је Никола Тесла у науци, а Иво Андрић у књижевности, то је Вук Караџић у домену глобалне духовне револуције – стварања језика, књижевности и правописа и нарочито скупљања народних умотворина, којима је један Гете био фасциниран“, рекао за ББЦ славни редитељ Ђорђе Кадијевић, који је осамдесетих режирао серију о једном од највећих просветитеља ових простора.
Чувени филолог и лингвиста, активни учесник и сведок српске културне револуције током 19. века, у вечност се преселио 7. фебруара 1864, у 76. години. Последња адреса била је Траунова кућа у Мароканској улици у Бечу. Детаљи о његовим последњим овоземаљским часовима нису познати, због чега се и данас о томе плету разне теорије завере. Према званичним подацима, умро је од менингитиса.
Када је доктор Еуген Браун, лични лекар породице, констатовао престанак свих телесних функција, била је скоро поноћ. Дубоко се наклонио и изјавио саучешће Вуковој супрузи Ани Марији Краус. Вук је на себи имао сиво-пругасте панталоне, белу кошуљу од прашке вунене чоје и преко ње старински прслук из народне ношње, такође од чоје.
Иако се запаљење мозга наводи као узрок смрти великог реформатора, његова удовица Ана и ћерка Мина тврдиле се су да није имао ниједан симптом ове болести: није га болела глава, нити га је мучио врат, није имао вртоглавице, а ни губио свест у последњих седам месеци. Једини проблем са здрављем била је „исушена лијева нога“, како је често говорио за парализу потколенице, коју је задобио након повреде када је у младости пао с коња.
Сумњу у истинитост дијагнозе подгрејало је и касније Минино сећање да је доктор Браун, „чудно и непрестано“ гледао у леву ногу преминулог Вука. „Подизао је и завртао ногавицу панталона, опипавао кост и мерио топлину коже некаквом чудном справом“, записала је Мина Караџић, мислећи вероватно на неку врсту ондашњег топломера.
Неколико година касније, речи своје кћери потврдила је и Ана Краус, додајући још неколико детаља на које је заборавила у огромној гужви и пометњи у данима Вукове смрти и сахране: „Чак и после два дана лежања на одру, Вуку, укоченом и мртвачки леденом, лева болесна нога деловала је гипко, модро и прокрвљено. Одавала је утисак топлине и веома јаке циркулације, урпкос чињеници да је већ два дана био мртвачки сив и беживотан“.
Када су 1897. посмртни остаци са бечког гробља Санкт-Маркс пренети у Београд, где је Вук Караџић сахрањен у порти Саборне цркве, тројица гробара који су пратили ковчег од Аустрије до Србије били су запрепашћени „колико је био лак, као да је празан“. Но, после 33 године под земљом, не би требало да буде чудно што је садржај сандука био, како је речено, лак, јер су остале тек трошне кости.
Ни аустријске, ни српске власти нису дозволиле отварање ковчега и преношење земних остатака у нови, метални ковчег, тако да остају само нагађања. Ипак, чињеница је да детаљи смрти највећег реформатора српског језика никад нису до краја разјашњени.
блиц.жена
