Дрвена кућица и живописни предели Таре и даље чувају сећање на топлу и потресну људску причу о борби за живот, филм „Птице које не полете“, једну од најемотивнијих прича домаће кинематографије.
Док данас живимо у сталној журби, окружени обавезама, а у слободно време проводимо углавном на сурфовању интернетом и на четовима, не размишљамо да постоји сасвим другачији живот. Онај у коме тишину прекидају само ветар, жубор воде или цвркут птица.
Места, попут овог на Тари подсећају нас да су људи некада живели много скромније, а опет били неупоредиво задовољнији, срећнији и здравији. Без много онога што данас сматрамо неопходним, а ипак са више времена за разговор, дружење и уживање у малим стварима.
Можда нас управо ове фотографије опомињу да бар на тренутак застанемо, удахнемо пуним плућима и осетимо истинску лепоту света око себе. Можда и да нађемо време и поново погледамо култни филм „Птице које не полете“, као најбољу лекцију о животу.
огласнатабла
