Дај нам Боже лепог здравља, лепог рода и порода – певају Оклетачке крстоноше
Оно што је најтеже падало старим Оклечанима, приспелим са црногорских и босанских брда, биле су временске неприлике: град, суша, водоплави, олује. Немоћни да се супроставе овим непогодама, Оклетачки сељаци ништа друго нису могли учинити до да се обрате Богу. Тако се развио обичај назван „Крстоноше“ који се обављао сваке године на дан сеоске и црквене славе „Спасовдан“, који сваке године пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса.
По забележеним причама Радисава и Радојице Симеуновић, после Другог српског устанка, бачевачки бегови Мехмед – бег и Асан – бег Јајић, чији су читлуци били у Оклецу, Стрмову и Дони, забранили су одржавање пољских молитви и ношење литија, које су у пролеће сваке године кретале се кроз село. Једне неродне године, када је град опустошо усеве, сеоски кмет није успео да сакупи довољно новца за порез. Како се кмет плашио бегова и није смео да носи само део данка, те се те дужности прихвати млађани Јован Сименовић, момчина висока преко 2 метра, великих и снажних удова. Узе „кесу“ и право пред бегове у Бачевце. Гледају га Бачевачки Турци док прелази Бачевачку реку и зборе: „Какав је ово делија, исти као наш „Прајо“, мислећи на свог најпознатијег аскера Прају. Од тада Симеуновићима остаде надимак Прајићи.
Кад ступи пред бегове Јован предаде кесу и чим Асан поче бројати новце он се поче жалити на неродну годину, на непогоде које су уништиле усеве и да је разлог што кеса није пуна то што нису обавили пољске литије и молитве. Видевши да може остати без прихода Бег прекиде Јована и брзо прозбори:
„Само ви мени донесите данак па те ваше крстове и барјаке носите до миле воље“.
Након тога, више од једног века, Оклечани наставише са својим обичајима. Тек после завршетка Другог светског рата нове, комунистичке власти донесоше уредбу којом забранише литије и сличне верске обичаје. Део Оклечана не хтеде да прихвати забрану и са литијама наставише и 1946. године. Убрзо су лоцирани и похапшени главни организатори литија: Петар Лукић, Живојин Лукић, Славко Ђокић и Јован Симеуновић и осуђени на затворске казне. Као затвореници, уместо да освештавају младе воћке садили су орахе поред Дринског пута кроз Бачевце и Оклетац.
Тек у задњој деценији прошлог века, када су стеге око верских слобода грађана мало попустиле, потомци Оклечана који су садили младе орахе; Гроздомир Ранковић, Славољуб Којић, Петар Лукић и Алекса Крстић обновише ову манiфастацију. Од тада, на Спасовдан сваке године, у раним јутарњим сатима окупљају се код Оклетачке цркве, узимају крстове, барјаке и иконе и крећу кроз Оклетац да направе велики круг: Црква – Минићи – Велике Гробнице – Колишта – Северња – Црквине – Орница – Ђоковићи – Поље – Локва – Оклетачка црква, где обављају верски обред, па одатле својим кућaма да дочекају госте и родбину из града и суседних села.
Митар Јосиповић
Дрина инфо портал
