Чувени словеначки аутомобилски ас поново је после дуже паузе на Тари и у Бајиној Башти па смо искористили прилику да направимо ексклузивни интервју за Дрина Инфо у освит релија који се у овај крај враћа после 14 година.
Андреј, добродошао у Бајину Башту и Србију, овде си већ дуго драг гост, врло си популаран код љубитеља релија у Србији, а нарочито овде, у Бајиној Башти. Оставио си значајан траг возећи у рели шампионату Србије почетком двехиљадитих. Па самим тим да ли можеш да се осврнеш, за почетак, на прошле године и оно што те везује за наш град и рели у њему.
„Хвала вам на добродошлици, прво што желим рећи је да је део мог срца остао овде на Тари, где сам проживео неко време, учествовао на неколико релија и створио предивне, прелепе контакте, осећања која трају до данашњих дана и многобројне пријатеље. Kомбинација дивних људи, прелепе природе, легендарних брзинаца и, наравно, борби са конкуренцијом које сам ту доживео оставили су дубок траг и ево, након толико година, врло радо се враћам. Сада у другој некој улози и са породицом али емоције су јако, јако присутне.“
Управо то и јесте наше следеће питање, с обзиром да ћеш на овом релију који носи име Меморијал Обрена Тешића бити предвозач, чему се сви јако радујемо, можеш ли да нам кажеш какав је осећај вратити се на Тару и шта мислиш да те очекује, сада када се не бориш за сваку секунду са конкуренцијом?
„Прво бих рекао да ме јако радује да је кренула иницијатива за организацију овог релија и честитао бих онима који су то покренули, а поготово онима који покушавају да је реализују. Ја сам неколико пута рекао да када год буде нека манифестација или рели на Тари ето ме и ја долазим и обећање сам испунио. Ипак бих, наравно, највише волео да возим у конкуренцији али сам кацигу већ окачио на зид тако да ми улога предвозача чини неко задовољство да се провозам тим брзинцима и видим многобројне гледаоце по којима је Тара позната. Исто тако бих напоменуо да улога предвозача, „нуле“, није такмичење и доказивање, чак напротив то је, ајмо рећи, мало бржа увертира за право такмичење. Ипак на првом месту је безбедност, сигурност, контрола стазе, упозоравање можда а не утркивање. Наравно, покушаћу да и ту улогу, без кациге на глави, достојанствено решим.“
Kао што си, донекле, и сам поменуо да се рели јако дуго није одржавао овде, по нашем сазнању после 14 година се рели враћа на Тару, а у складу са тим појавила се и крилатица „Рели се враћа кући“, како ти сагледаваш целокупну ситуацију у региону по питању рели спорта и да ли видиш неку могућност за напредак?
„Не бих желео да превише филозофирам али мислим да ту постоје два момента, један је глобални, а други локални. Сви пратимо шта се дешава на глобалном нивоу, од трендова до развоја технологије, увођење електричних аутомобила итд. Свет се мења. Kласични или ајде да кажем романтични јунаци какве ми познајемо се губе. Мислим да је свуда проблем тај тренд, тих тик ток младих, „сто хиљада“ информација дневно, све на изволте и одмах… Зашто то причам, јер знам и од људи из врха ФИА да и они имају изазове како, ипак, сачувати те неке традиционалне дисциплине као што је рели. А регион је, нажалост, у последњих петнаест година изгубио шансу коју је имао. Рели је у свим земљама, почев од Словеније, па Хрватске и Србије тада био познат у друштву, популаран, било је више и организатора трка и такмичара, публике. Нажалост, из разних околности тај ниво је пао и локална првенства нису више на том нивоу. Изузетак је ту наравно WRC у Хрватској, то је нешто феноменално, то је одвајање, то је нешто незамисливо. Али локална, домаћа првенства су у проблему, ајмо рећи, због тих глобалних трендова и ако се не покуша сад нешто као што је ова иницијатива се релијем Тара, не знам како ће изгледати убудуће. Али ја сам прагматични оптимиста тако да ако буде атмосфера као што сам је осетио вечерас овде на Тари, заједнички рад љубитеља тог спорта у комбинацији са људима који одлучују и спонзорима мислим да има наде.
Да ли те следеће године можда можемо очекивати и као такмичара и да ли размишљаш о повратку на рели стазу?
Ја сам у суштини, како се волим нашалити, ,, излечени наркоман.“ Знате на који наркотик мислим. (смех). Било је тешко прекинути, нисам то урадио по својој вољи него ме је натерала ситуација. Наиме, 2008. године наступила је економска криза и сви тадашњи спонзори су угасили буџете и остао сам „незапослен“. Биле су последице, јер као што је и научно доказано зависност од адреналина проузрокује неке последице од којих сам морао да се излечим. Тако да, не, немам никаквих такмичарских амбиција, не фали ми доказивање као шта бих ја показивао млађим или слично. Али, ево шта ми фали, односно волим да се дружим у таквим срединама, небитно да ли је то само неки скуп, пикник, или овакав гест који се урадио са овим муралом или улога предвозача. Можда ћу ипак некад сести у такмичарски ауто али не да бих се такмичио озбиљно већ више из зезања.“
Дрина Инфо
