Богиња Тара заштитница шума

0 212

Наши преци нису могли да замисле свој живот без биљака које нас окружују. Можемо бескрајно говорити о улози дрвећа и биља у животу старих Словена, али треба истаћи обожавање њихове заштитнице која је знала за све тајне зелене природе богиње Таре.

Богиња Тара међу Словенима

Илустрација: Биљана Михајловић

Богиња Тара у давним временима звала се различитим именима: Табити, Таиа, Тарин, Астара или Дара. Последња варијација имена повезана је са именом њеног брата бога Таркха, који се звао и Даждбог. У словенски пантеон дошла у зору формирања јединствених идеја о светском поретку и јединственом скупу богова. Постоји траг индоаријским веровањима која су дошла са истока. У хиндуизму и будизму, Тара је рангирана међу просвећене ентитете који чувају свет. Очигледно је у словенску митологију дошла миграцијама индоаријских народа. Који је од народа је тачно интегрисан у словенске земље, није познато. Култ Таре је и данас широко поштован у Индији одакле је, највероватније, и дошла.

По први пут је идол богиње Таре откривен у горњем току Северне Оке археолошком експедицијом коју је водио историчар археолог Б.М. Бриањцев.

Ипак, неки аутори сугеришу да богиња Тара уопште није била у древном словенском пантеону богова, јер о њој нема помена у словенским историјским расправама. Стварање мита о словенској Тари приписује се савременом покрету „Староверца“.

Улога богиње у животном циклусу

Према малобројним подацима, богиња Тара заузимала је место заштитнице природних богатстава. Она није покровитељствовала људску активност, међутим, била је почашћена због бриге о живим бићима и природним богатствима. Није повезивана са променом годишњих доба, али јој је у митологији додељена улога богиње која се буди рано у пролеће и оживљава природу.

Према веровањима, богиња је са неба у свет људи донела семе разних стабала и посејала, па су тако настале прве шуме. Живела је у шумама и научила људе како се правилно односити према дрвећу и биљкама, и у којој ситуацији биљка може да помогне човеку. Поред тога, научила је људе да засаде ново дрвеће уместо посеченог, како би нова стабла порасла за њихове потомке.

Главно обредно дрвеће богиње било је храст, бреза, брест и кедар. Сви они имају потпуно различите карактеристике и стога могу помоћи било коме. Ако се храст сматрао помоћником мушкараца, ратника, онда је бреза дуго била повезана са девојачком лепотом и крхкошћу, тајне бреста биле су познате исцелитељима, а кедар су користили свештеници и чаробњаци.

Неки верују да је Тара заштитница искључиво шума, што значи да, попут Велеса, она зна све о шумском животу, његовим тајнама и светим мистеријама. Међутим, постоји мишљење да у овом контексту шума значи живи свет, у свој својој разноликости што сугерише да су је сматрали не само заштитницом природе, већ и људи. Људи се обраћали Тари не само у тренуцима туге или неизвесности, већ сваког дана. Чувала је четири духовна пута којима је човек ишао и држала стражу тако да велики ветрови нису могли човека да одведу са истинског пута.

Богиња звезде водиље

Словени су поштовали све звезде, сматрали су сваку од њих посвећеном неком богу или богињи. Звезду северњачу назвали звездом водиљом. Тара је словенска богиња звезде водиље која је ноћу осветљавала пут ходочасника, омогућавајући им да се не изгубе под утицајем злих сила. Светлост звезда је мање светла од дневне, соларне, али звезде су те које су у стању да покажу пут. Стога се Тара, богиња звезде водиље, назива заштитницом путника.

Тара у пантеону словенских богова

Богиња Тара сматра се ћерком Перуна и сестром Даждбога (Таркха). Она је, заједно са братом близанцем, рођена од Перуна и сирене Росје. Перун је видео лепу сирену док се возио обалом реке. Сирена Росја била је ћерка Дњепра, па се река побунила када је Перун покушао да преплива преко ње. Тада је Перун одапео златну стрелу и погодио и преполовио камен иза којег се сирена сакрила. Тако су се појавили близанци Даждбог и Тара.

Завичај Таре – Тартарија

Завичај богиње сматрао се светом земљом у древним документима и мапама назива се Велика Таркхтарија. Према претпоставкама неких истраживача, ова територија се простирала од планина Урал до обала Тихог океана, од Северног леденог океана до централне Индије. Временом је слово „к“ нестало из те речи и ова земља је почела да се назива Тартарија. А библијски народ, у чијем говору готово није било звука „р“, земљу Словена назвао је Татаријом. Отуда и реч „Татари“.

Мудрост и лепота Таре

Слика богиње Таре нема канонски карактер. Неки извори јој приписују косу тамне нијансе и смеђе очи, а неки наводе светле плетенице и небескоплаве очи. Супротно разликама у мишљењима, богиња је називана вечно лепом. Треба истаћи не толико спољашњу привлачност богиње колико њен темперамент, забележен у легенди: „очи сјаје добротом“. Лепа и љубазна – чинило би се сасвим типична слика љубазног словенског божанства. Тара није само слика, већ сама природа, која учи човека да поштује њене законе.

Наши преци су главно учење Таре сматрали вечним заветом: ако треба да посечете дрво, на његово место засадите ново. Не само због бриге шуми, већ и да би потомци уживали њихове благодети.

Симбол Таре код Словена Ваиг је соларни природни знак чији зраци нису равни, већ закривљени. Што представља светлост далеких звезда на небу.

Обожавање богиње Таре

Људи су током целе године приносили дарове богињи која је бринула о природи. Дарови који су приношени била су зрна пшенице, јечма и ражи, која су стављана у светилиште. Приношени су искључиво бескрвни дарови, будући да је сама богиња била оличење саосећања са свим живим бићима, и наравно не би дозволила да се узалуд пролива крв. На олтару богиње увек је горела ватра, као вечни водич између света људи и пребивалишта саме Таре.

Човек би могао да затражи помоћ лично за себе ако би богињи донео нешто направљено сопственим рукама. На пример, мушкарци су на поклон остављали резбарене предмете од дрвета, а жене – свеже печени хлеб.

Посебне прославе Таре приређиване су 29. марта (по неким изворима 28.), када је био обичај да се приређује велика гозба, где је свако морао да донесе јело које је сам припремио. Пре него што би гозба започела, богињи је приношен део сваког оброка.

Начела богиње Таре су и даље на снази и корисна за људе у 21. веку. Људи неће преживети ако дрвеће и биљке нестану са лица Земље. Природа, као и пре много миленијума, игра једну од најважнијих улога у нашем животу. Више не обожавамо Тару, али не можемо а да се не дивимо лепоти и снази живота око нас. Можда је ово управо она богиња древних Словена која нас невидљиво учи да ценимо све лепо што је садржано у сваком листу и влати траве.

 

Текст: Ранко Милановић

Илустрација: Биљана Михајловић

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена