Ако случајно затворите очи и замислите себе како лагано шетате улицама свог родног града – Бајине Баште – у пролећно поподне, можда ћете прво помислити на мирис липе, шум Дрине, познате људе. А онда отворите очи и схватите да је ваш доживљај нагло прекинут – пред вама није тротоар, већ паркирано возило. Па још једно. Па још једно. И тако читавом дужином улице.
Бајина Башта, некад варошица по мери човека, данас је град у коме пешак – мајка са дететом, особа са инвалидитетом, старац са штапом, човек – више нема куда да иде. Тротоари су претворени у паркинг места. Степеништа зграда постала су импровизована паркиралишта. Јавне површине, које по свим законима, прописима и здравом разуму припадају грађанима, отете су од стране паркираних аутомобила.
Шетња градом тако постаје ризичан спорт. Пешак мора да силази на коловоз, да заобилази возила, да вешто избегава саобраћај, док му из супротног смера долазе аутомобили којима ту – по закону – није место. Мајке са колицима? Принуђене су да се крећу улицом, између пролазећих возила, ризикујући и своју и безбедност своје деце. Да ли је то нормално?
И сада долазимо до суштине проблема. Није овде проблем недостатак паркинг места – јер њих има. Овде је проблем културе, али и – много важније – несанкционисања некултуре. Грађани су се навикли да се паркирају „на минут“, да упале сва четири, да скокну по бурек или кафе, да не плате паркинг јер – „ко ће да се малтретира“. А кад нико не пише казне, кад нема контроле, кад нико не реагује – зашто не би?
И ту долазимо до питања које наслов колумне поставља: Има ли пилота у авиону?
Јер ако је град авион, онда саобраћајна полиција мора бити пилот. Пилот који управља редом, правилима, безбедношћу. А код нас, изгледа, пилот није ни у кабини. Или бар не гледа кроз прозор.
Где је саобраћајна полиција? Како је могуће да се годинама гледа на ову појаву као на нешто нормално? Зашто се редовно не пишу казне за бахато паркирање, за блокирање тротоара, за угрожавање безбедности? Како је могуће да центар града изгледа као дивљи запад, где свако ради шта хоће, а највише трпе они најрањивији?
Када би саобраћајна полиција обављала свој посао доследно и свакодневно – не би било проблема. Три дана писаних казни, па опет следеће седмице, па опет, и ствар би се довела у ред. Али, без жеље да се ишта промени, без воље да се заштите пешаци, без икаквог присуства реда и закона – хаос ће само расти.
Наравно, одговорност не лежи само на институцијама. Лежи и на свима нама. Јер град није ничија приватна прћија. Јер тротоари нису ничији џепни паркинг. Јер је нормално прошетати 50 метара до продавнице уместо да блокирате цео пролаз.
Зато, док не добијемо одговор на питање „има ли пилота у авиону“, остаје нам да сами позивамо на одговорност. Да фотографишемо, пријављујемо, пишемо. Да не ћутимо. Јер сутра ћемо и ми бити та мајка с колицима, тај деда са штапом, то дете које мора да хода путем.
А град који не уме да се брине о пешацима, није град – већ саобраћајна зона сумрака.
* Фотографије су настале радним даном насумичним фотографисањем аутору успутних улица. Нису сликана ударна места о којима не вреди ни трошити речи, а ситуације је оваква по целој Бајиној Башти
** Мишљења изнета у овој колумни не одражавају нужно ставове редакције портала Дрина Инфо
