НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Свети владика Николај

На данашњи дан, 23. децембра 1880. године по јулијанском, односно 4. јануара 1881. године по грегоријанском календару, у селу Лелићу код Ваљева рођен је Никола, касније познат као свети владика Николај Велимировић.

Основно образовање стицао је у оближњем манастиру Ћелије, после чега је гимназију похађао у Ваљеву, а богословију у Београду. Кратко време је био учитељ у селима код Ваљева, после чега је отишао на студије у иностранство, те је учио у Немачкој, Енглеској и Швајцарској. Теологију је докторирао на старокатоличком Теолошком факултету у Берну 1908. године, а филозофију у Женеви годину дана касније.

По повратку се тешко разболео, након чега је у манастиру Раковица примио монашки чин и име Николај. Своје образовање наставио је на Духовној академији у Петрограду и обилазећи Русију, у којој је провео годину дана, да би затим постао суплент Богословског факултета у Београду, где је предавао филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. У то време је започео и серију својих чувених беседа и предавања широм Србије, као и све активније учешће у јавном животу, што је нарочито дошло до изражаја током балканских ратова и Првог светског рата.

За време Великог рата Николај је био послат у дипломатску мисију у Британију и Америку, где је боравио до 1919. године и заступао националне интересе и права Срба, залажући се за стварање заједничке државе балканских народа. Док је још боравио у иностранству изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920. године премештен на Охридску епископију, да би по укидању Охридске епархије био постављен за епископа охридско-битољског са седиштем у Битољу, па поново 1934. године враћен у Жичу као епископ жички са седиштем у Краљеву.

Са доласком Другог светског рата у нашу земљу и немачком окупацијом, бива ухапшен и затворен прво у манастир Љубостињу, онда у манастир Вајловицу код Панчева, па септембра 1941. године у концентрациони логор Дахау, из кога је убрзо пуштен уз посредовање генерала Милана Недића.

Године 1946. стигао је у САД, где је остао до краја живота и радио као теолог и просветитељ. Умро је 18. марта 1956. године и сахрањен је у порти Цркве Светог Саве у Либертвилу. Његови посмртни остаци пренети су 12. маја 1991. године у родни Лелић, а маја 2003. године Српска православна црква прогласила га је за свеца. Ипак, о личности Николаја Велимировића и данас постоје опречна мишљења, делом због његових ставова које је изнео у књизи Кроз тамнички прозор, а делом због познанстава и сарадње са Љотићем и Недићем. У СФРЈ његова дела била су дуго времена забрањена, те су поново почела да се штампају тек осамдесетих година прошлог века, а нека од њих су: Религија Његошева, Моје успомене из Боке, Место Србије у светској историји, Рат и Библија, Нове беседе под Гором, Охридски пролог и многа друга.

Извор: Српски Легат