Кад се 2005. године на планини Тари обележавала стогодишњица организованог туризма, надлежни су овде помињали писца Милована Глишића као првог туристу Таре и обећавали да ће му подићи споменик. Прође, ево, цела деценија од тада, стиже и 110 годишњица туристичког живота планине у чијим лепотама хиљаде гостију сваке године ужива, а спомен-обележја приповедачу још нема.
Милован Глишић је, како су упорни истраживачи у новије време открили, на Тару још 1905.године долазио да лечи оболела плућа. Сматрају га првим туристом овдашњим, па од тог пишчевог боравка броје године туристичке традиције. Чува се документ о упуту Глишића на лечење на благотворну планину, те о његовом доласку и боравку у манастирским конацима на Тари, у близини данашњег хотела “Оморика“.
Има података, до којих је с почетка овог миленијума дошао др Илија Мисаиловић, да су и у 19. веку људи радо боравили на овој планини, с тим што се то туризмом баш не би могло назвати. Пише Мисаиловић, рецимо, да је неки Стеван Ковић из Заовина својевремено напасао хиљаде оваца на Тари, па често у стиху декламовао праву оду лепоти и чистоти ове планине: “Док се год зелени планина Тара, док блеји овца гара и док ми се шарени пушка шара, ја се не бојим ни цара.“ На Тари су у Ковићево време били сточарски станови крај пашњака где су напасана манастирска стада. Од тих станова до манастира млеко се слало нарочито направљеним млеководом од дрвених цеви.
Помиње Мисаиловић и чувеног Јосифа Панчића (који је пре 140 година овде открио јединствену оморику), па експлоатацију дрвета и железничку пругу са жичаром, с тим што се ипак највише бави туристичким почецима. Ту истиче да је Милован Глишић овде био претеча здравственог туризма о чему, поред докумената, сведоче и записана сећања неких савременика, попут казивања тадашњег ужичког лекара Луке Ђуричића.
А они историографи и публицисти што у појединости око писца нису улазили обично истичу да историја развоја туризма на Тари датира пре Другог светског рата. По њима, први туристички објекат био је у поседу манастира Рача. Реч је о планинарском дому капацитета 60 лежаја у локалитету Калуђерских Бара, један од првих таквих у унутрашњости Србије. Потом, 1935. године Централни хигијенски завод из Београда подиже климатско-здравствено опоравилиште за децу са 16 вишекреветних соба. Али поменути објекти порушени су у току Другог светског рата.
А онај Глишићев долазак узели су Бајинобаштани, чијем општинском подручју припада већи део планине, као почетак овдашњег туризма. По томе су обележили стогодишњицу туристичке историје 2005. године, обећавши тада да ће открити споменик Миловану Глишићу, а уз то, можда у центру Таре, подићи и једну малу цркву брвнару. Но ништа од тога није учињено.
Да ли ће у овој години, кад ваља обележити 110 лета туристичке историје Таре, приповедач бити “боље среће“ и добити ма какво спомен-обележје, питали смо надлежне у Бајиној Башти. Ова средина, иначе, на једном Глишићевом јунаку, вампиру Сави Савановићу чија је воденица у оближњем Зарожју, заснива још једну страну свог занимљивог туристичког представљања.
По речима Обрада Павловића, задуженог за туризам у установи “Спортско-туристички центар Бајина Башта“, 110. годишњица туризма на Тари биће током ове године пригодно обележена. – У прошлој години је започето, а у овој ће бити завршено уређивање дотрајалог пута кроз Калуђерске Баре у центру туристичке планине. Постоји идеја да општина Бајина Башта у том насељу, код ресторана “Јеремичак“, откупи земљиште и направи један трг, а на њему може бити места за споменик Миловану Глишићу или да се цео тај простор назове по писцу, као првом туристи Таре. Јубилеј ћемо, наравно, означити и када се почетком маја на Тари буде одржавао Форум туристичких радника Србије, где учествује преко 250 представника туристичких одредишта из целе државе. За лето спремамо низ дешавања, а главно обележавање 110. годишњице биће овде 27. септембра, на Светски дан туризма – најављује за наш лист Павловић.
Извор: Политика
Бранко Пејовић
