Србија је током последње деценије остварила један од најдинамичнијих економских успона на Западном Балкану, а раст зарада, прилив инвестиција, развој инфраструктуре и ИТ сектора значајно су ојачали њену регионалну економску позицију, наведено је у анализи „Србија 2026: Од инвестиционог модела ка економији знања и регионалном лидерству“ међународног института ИФИМЕС.
Како је наведно, након инвестиционе фазе развоја, кључни фактори будуће конкурентности постају знање, продуктивност, иновације и домаћа додата вредност. Просечна нето плата порасла је са 366 евра 2012. године на 1.036 евра у марту, што представља раст од 183 одсто и први пут Србију сврстава међу земље региона с просечном платом вишом од 1.000 евра.
Као највећа економија Западног Балкана, како се наводи, Србија својим економским капацитетом све снажније обликује регионалне токове, инфраструктурно повезивање, инвестиционе одлуке и економску стабилност, отварајући простор да се позиционира као регионални економски хуб. У том контексту, економска конкурентност постаје један од важних елемената регионалне моћи. Како се наводи у анализи, држава која располаже већим тржиштем, развијенијом инфраструктуром, већим инвестиционим капацитетом и снажнијим извозним потенцијалом има и већи простор за обликовање регионалних економских односа.
Србија пред новом развојном дилемом
Међутим, економска величина сама по себи не гарантује дугорочну одрживост. Србија се зато налази, како се наводи, пред новом развојном дилемом: како остварени раст претворити у дугорочну продуктивност, технолошку конкурентност и већу домаћу додану вредност. Како је наведено, предлог да се минимална зарада повећа са садашњих око 550 на 600 евра наставља тренд континуираног раста најнижих примања.
„Поређења ради, минимална зарада је 2010. године износила око 15.000 динара, а примала ју је приближно трећина до две петине милиона запослених, односно између 350.000 и 400.000 радника. Овај тренд указује на значајан раст номиналних примања у Србији, али истовремено отвара питање у којој мери повећање минималне зараде прати раст продуктивности, трошкова живота и реалне куповне моћи становништва“, наводи ИФИМЕС.
Један од најважнијих покретача српског економског развоја биле су стране директне инвестиције (ФДИ).
„Србија се током последње деценије профилисала као једна од значајних инвестиционих дестинација у југоисточној Европи, посебно у аутомобилској индустрији, ИТ сектору, енергетици, инфраструктури, логистици и прерађивачкој индустрији“, наводи се у анализи.
Такав модел, како је наведено, донео је нова радна места, повећање извоза, раст буџетских прихода и јачање економске отпорности. Ипак, ИФИМЕС сматра да се успешност инвестиционог модела више не може мерити само вредношћу привученог капитала или бројем отворених радних места. Кључно питање наредне развојне фазе јесте колико домаћа економија може апсорбирати технологију, знање и управљачке капацитете страних инвеститора.
Другим речима, Србија мора прећи са логике „привући инвестицију“ на логику „створити домаћу вредност“. То подразумева снажније повезивање страних компанија са домаћим добављачима, развој домаћих компанија које могу учествовати у међународним ланцима вредности и повећање удела производа и услуга високе додане вредности.
Други стуб економског успона представља интензиван инфраструктурни циклус. Изградња аутопутева и брзих саобраћајница, модернизација железнице, улагања у енергетику, логистику и дигиталну инфраструктуру стварају основу за дугорочну економску конкурентност. Инфраструктура, међутим, више није само економска категорија – она постаје и геополитички ресурс.
Србија на раскрсници
Како је наведено, Србија се због свог географског положаја налази на раскрсници важних европских и регионалних праваца, што јој даје потенцијал да постане једно од кључних логистичких чворишта Западног Балкана.
Због тога, како се наводи, ће повезивање Србије са Босном и Херцеговином, Хрватском, Црном Гором, Северном Македонијом и Албанијом имати значај који надилази националне инфраструктурне интересе.
Српски развојни модел
Српски развојни модел карактерише снажна и активна улога државе у усмеравању инвестиција, развоју инфраструктуре и дефинисању стратешких приоритета. Такав приступ омогућио је брзу реализацију великих пројеката и привлачење значајног инвестиционог капитала, али истовремено захтева снажне институције, транспарентност и јасна правила тржишне утакмице.
Дугорочни успех овог модела зависиће управо од тога може ли се ефикасна државна развојна политика повезати с јачањем конкуренције, независних институција, предвидивог правног оквира и одговорности јавног сектора. Економски раст, како се наводи, без одговарајућег институционалног развоја дугорочно може произвести озбиљна ограничења. Један од највидљивијих резултата економског развоја, како наводе, јесте раст зарада, пензија и минималних примања.
Према достављеним подацима, просечна пензија повећана је са 204 евра 2012. године на 484 евра у априлу 2026. године, док је минимална нето зарада у истом периоду порасла са 153 на 541 евро. Ови показатељи указују на то да су се ефекти економског раста проширили изван уског круга инвеститора и макроекономских показатеља.
Ипак, за реалну процену животног стандарда потребно је истовремено узети у обзир инфлацију, трошкове становања, цене енергије, продуктивност рада, регионалне разлике и куповну моћ становништва. Раст номиналних примања стога представља важан показатељ економског напретка, али сам по себи није довољан за оцену укупног квалитета економског развоја.
танјуг
