Милутин из Чачка открива шокантне поклоне са свадбе, укључујући празне коверте и изненађења од пријатеља.
Милутин из Чачка описао је свадбу за 300 званица и отварање поклона, када су се међу ковертама нашле и празне.
После провере потписаних и непотписаних поклона, открио је да је празну коверту оставио друг из детињства који је касније покушао да се оправда.
„Оженио сам се пре 12 година, хвала Богу још сам у браку. Бољу жену нисам могао да одаберем и ако мене питате, свима бих саветовао брак. Али после искуства које сам доживео, не бих и венчање, написао је Милутин из Чачка на једном форуму. Описао је непријатна изненађења која су он и његова супруга доживели после свадбе, а посебно је издвојио пех са поклонима који је, према његовим речима, много открио о гостима.
– Свадба је била за 300 званица, и жена и ја имамо доста пријатеља и родбине, па једноставно нисмо могли да смањимо број. Паре смо позајмили, рачунајући да ћемо их вратити после венчања, јер смо већини, макар оним најближим, поручили да би нам више значиле паре од поклона – написао је младожења из Чачка.
Славље је, како је описао, протекло у одличној атмосфери, а након свадбе дошло је време за отварање поклона:
– Све је било супер, било је весело, играло се до један после поноћи. Касније смо, како је то обичај, жена и ја отварали поклоне, а паре из означених коверти стављали смо на гомилу. Знао сам да ће бити неких непотписаних поклона и коверти, увек се деси да се заборави честитка у последњем тренутку. Али рекох да их не мешам са другима, лакше ћу онда ‘провалити’ шта је од кога и коме да се захвалим на прави начин. Да не буде зовем Ђолета да му кажем „хвала на тостеру“, а он човек узео телевизор. Није у реду“.
Међу поклонима нашле су се и празне коверте, које, нажалост, нису реткост на свадбама. Милутин је издвојио пример друга из војске који није имао новца за поклон, али је потписао коверту и оставио занимљиву поруку – гест који је младожења сматрао сасвим поштеним.
Порука од друга из војске
– Отварамо ми тако те коверте, људи су давали колико је ко имао – 20, 30, 50, 100 евра… Свако према својим могућностима. Добар друг из војске, за кога сам знао да је у финансијским проблемима, направио је фору, па је у коверту ставио папирић на коме је писало: „Дођем ти 50 евра“. И стварно ми је после пола године дао паре. Али, да се вратим. Узимам ја тако једну белу коверту, знате оне „пљоснате“ као за рачуне, и видим да је танка…Отворим, а унутра ништа.
– Па, то се стварно дешава, помислим. Питам жену да ли можда зна ко би могао то да буде, она каже да не зна. Стварно су нам сви гости били врло блиски. Ако није фамилија, онда су пријатељи из детињства. Било је ту њених другарица и мојих другова који су повели момке и девојке, које не познајемо, али они и нису давали поклоне. Дакле, близак круг од 300 људи, а међу њима „коров“… Па, да ли је могуће? – написао је Милутин, не кријући шок због онога што је затекао.
Милутин и његова супруга у почетку су претпостављали да је празну коверту оставио неки даљи рођак. Одлучио је да позове госте чији поклони нису били потписани, под изговором да су им се честитке помешале и да жели да им захвали.
Окренуо друга из Америке
– Знам ја Србе у душу, па и ја сам Србин, мене су нашли, помислим и кренем да зовем редом телефоном оне који се нису потписали на поклон. Један рођак, други рођак, тетка са татине стране, ујак са мамине и тако редом. Лепо ја све, питам да ли им је било лепо, захвалим се на поклону, па кажем: „Јао, побркале нам се честитке, баш ме срамота, не знам на чему да се захвалим…?’. И онда они кажу – те пекач, па 50 евра, сет посуђа, и тако… Круг се сузио, сви од родбине су нешто дали. Остало ми само неколико пријатеља. Неке две њене другарице и моја три другара, од којих сам са једним заиста одрастао. Ишли заједно у вртић, школу, живи у мојој улици, друга кућа од мојих родитеља… После средње је отишао у Америку, био тамо неких десетак година, па како није било посла, вратио се и сад је опет код својих. Рекох, дај и њега да пребринем, убеђен да није он преварант.
Позовем га, па опет одглумим све по реду – како ме је срамота, ето зовем да се захвалим, а не знам на чему, и тако даље, кад оно тајац. Ћути он с друге стране телефона. Рекох (нећу име да му кажем, да га даље не брукам): „Што ћутиш, шта је било?“ И ту он почне нешто да „маже“. Те изгубила му се честитка, те је ставио 200 евра, те је оставио паре да његови дају. Видим ја колико је сати… Захвалим му се што је био на венчању и кажем: ‘Друже, могао си да ми кажеш да немаш, не би био никакав проблем… ‘Ајде, на здравље ти било’. Више никада ми се није јавио, нити ја њему. А његови родитељи црвене сваки пут кад ме сретну. Шта ће несрећници, срамота их на његов ред“.
Курир.рс
