Чутуре стигле и у Аризону

0 230

Ручно правити чутуре од целог комада дрвета, у ово време масовне израде флаша од модерних материјала, делује неисплативо. Захтеван је рад, треба прилично умећа, вештине резбарења, подужи је поступак… А давно је минуло време кад је у народу то била главна посуда за ношење ракије.

Готове чутуре разних величина

Али ова традиција ипак није нестала: и данас има купаца чутура (мање на вашарима, више преко интернета), као и вајде од израде. Остао је тек по који мајстор овог заната, какав је Радиша Радовановић из села Пилица код Бајине Баште. Четврта генерација произвођача чутура у својој породици, а већ шездесету је прегазио. Кад смо га посетили у његовој радионици казивао нам је за “Магазин“ о том послу.
– Ова моја радња зове се “Стари сувенир“, у њој је не само израда чутура него и сувенира од дрвета: то су некадашње посуде заструг, чанак, чинија, чирак – почиње Радиша своју причу поред полица у радионици на којима су сложене чутуре, веће и мање, разним орнаментима изрезбарене.
– Оно што ме разликује од других произвођача је то што је код мене све ручни рад, уникат, јер ниједна чутура није потпуно иста, не правим их шаблонски. Свака је нова, а помало друкчија, ручно израђена.

Радиша Радовановић на свом радном месту

У овом крају се одавно зна колико су Радовановићи вешти у изради чутура. Занат у овој кући траје век и по, а надалеко чувен мајстор био је Радишин отац Иван. Он је 1974. направио велику чутуру која је те године председнику Титу предата на Златибору. Још на зиду ове радионице стоји урамљена Титова слика са чутуром која је Иванових руку дело.
– Отац ми је причао да је његов деда правио чутуре, тако да сам ја четврта генерација мајстора. Не знам да ли и последња. Јесте да се мој десетогодишњи унук (син од једне од три моје ћерке) помало интересује за овај породични занат, понешто зна и да уради, али је тешко рећи да ли ће га кад одрасте израда чутура озбиљније занимати.

Радиша са чутуром коју је направио његов отац

Док причамо с Радишом у невеликој радионици пуној струготине и алата за дрво, он нам показује један стари струг. Наследио га је од оца, користи за израду чутура. Мало га је и усавршио, да убрза посао.
– Правим чутуре од меког дрвета, које неће да пукне: може леп јавор, лепа врба, али мора да буде без чвора. Чутура се обликује од већег комада дрвета, пања, и то из једног дела, ништа се ту не лепи. Не прави се одједном: најпре један део, па се осуши, а онда други део. Кад је осушена изглача се, у њу убаци шраф који прави унутрашњу “лозу“ (да се чеп зашрафи) и на крају иде на резбарење, какво ко жели. Чутуре ми резбари човек из Крагујевца који се тиме бави. Потребно је подуже време да се цео овај поступак од дрвета до готовог производа заврши, некад и месец дана.

Чутуре спремне за резбарење

Каже мајстор да му није толико тешко да направи чутуру. То је научио у раној младости, а сада му је преко 60 година и многе је направио. С тим што му ово није био главни посао. – Радио сам у предузећу (сада сам у пензији) и чутуре правио повремено, кад бих стигао. Али никад нисам прекидао. Отац ми је говорио: научи ти занат да знаш, можда ти некад затреба. Био је у праву, и данас вреди знање које ми је пренео.

Радиша се сећа да су чутуре некад много више прављене, кад није имало стаклених и пластичних флаша. Тада су у народу коришћене за ракију: сипају је у њу и пију кад желе, или понесу кад негде пођу. – Већа чутура била је део народног обичаја: носио ју је домаћин кад иде да фамилију и пријатеље позове на весеље, кад жени сина или удаје ћерку (“позивање с чутуром“) – вели наш саговорник.

Прави сада он различите чутуре за продају, запремине од пола литра до три литра течности. Некад су их Радовановићи продавали на вашарима и саборима, по 200 комада налазило је купце на сабору трубача у Гучи. – Пре три деценије правили смо их за “Народну радиност“ из Београда, била је у Солунској 21, све што направимо они откупе. А у ово време чутуре продајем углавном преко интернета, нешто дајем и људима који тргују сувенирима. Имам свој сајт www. stari-suvenir.ls.rs, може и преко фејсбука. Продајем углавном по Србији, а неке моје чутуре и светом путују. Слао сам их за Аризону у Америци, у Немачку, Швајцарску и друге земље, нашим људима који живе тамо.
У његовој радионици, поред простора за рад, један је кога зове музејским. Ту су давнашње ствари: опанци, стара тестера, дуговечан алат у коме (попут оног шрафа за прављење “лозе“) има и цео век старих алатки…На полицама чува и одавно направљене чутуре, али су знатно бројније нове, спремне за продају. Успео је, каже, да направи и једну иновацију:
– То је чутура с два резервоара. Некад давно један овдашњи ковач тражио је од мог оца да му направи такву чутуру у којој ће бити два одвојена дела, посебан за “љуту“, а посебан за “меку“ ракију. Отац се том захтеву зачудио и није се много трудио да испуни такву жељу. Тога сам се ја у ово време сетио, па озбиљније посветио и успео. Направио сам такву чутуру, у оба резервоара стаје по литар ракије.

Чутура Радишиног оца – себи и потомству за славе и весеља

За неуморног Радишу захтеван рад око чутура ни сада не представља проблем. – Правићу их док будем могао. Јесте то већи посао, понекад ујутру уђем у радионицу, а изађем увече, с дневном паузом од сат времена. Али издржи се, а понешто и заради (мања чутура кошта 50 евра, веће су скупље). Да додам уз пензију и уједно занатом одржим традицију – каже мајстор за чутуре из Пилице Радиша Радовановић.

 Поклони за маршала и за генерала
Овећа чутура коју је направио Радишин отац Иван предата је 1974. председнику Титу. – Тада смо их правили за ужичку домаћу радиност, па је то ишло преко њих. Чутуру од 10 литара пуну ракије, очевих руку дело, предао је Титу на Златибору неки функционер из Ужица. А једна толика остала је неуручена другом челнику из тадашње власти. У то време главни у ЈНА био је генерал Никола Љубичић, који је долазио у Бајину Башту кад је војска правила пут преко Дебелог брда. Направи отац чутуру да је поклони Љубичићу, захвалан за ту градњу. Али кажу мом оцу да не може он да му је преда, јер није члан Савеза комуниста. Ако хоће може да је остави, они ће дати генералу и рећи да је Иван правио. Отац то није хтео, узме чутуру и врати се кући. Продали смо је после једном из Холандије – сећа се Радиша.

Радије би Дражу, али може и Тито
– Чутуре које правим шаљем и купцима по свету. Неколико сам их недавно послао за Америку, и то човеку муслиманске вере коме је жена Српкиња. Јавио се преко фејсбука и тражио. Наравно, не гледам ко је које вере, радим ко наручи, а питао ме може ли да се на чутури од три литра изрезбари Титова слика. Позовем резбара из Крагујевца с којим сарађујем, питам га може ли, да ли посао да прихватимо. Резбар ми у шали и збиљи рече: “Јесте ми Дража дражи, али ми радимо за паре, урадићу и Тита“ – казује мајстор.

Објављено у “Политикином“ додатку “Магазину“ аутор Бранко Пејовић, фото Слобо Јовичић

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена