Председник бекрија главу држи усправно

0 44

Бајина Башта. – Некад било, сад се спомињало у Бајиној Башти. Кад зимска студен стегне овде давних година многи би се у мушком друштву дохватили чашице, да се загреју и развеселе. А кад већ пију, хајде да то добије и такмичарску форму. Зато је фебруар овде био месец избора (локалних) за председника бекрија. Хтели људи тачно да утврде ко је међу њима у пићу најиздржљивији. Данас тог бирања нема у вароши покрај Дрине (познатој по ракији “бајинобаштанки“ коју у ово доба и у Кину извозе), иако се пије као некад (с тим што женска младеж сада не заостаје за мушком), па се можда неко досети и традицију обнови.

На овим несвакидашњим изборима, редовним сваке зиме, није било изборне кампање, крађе гласова ни празних листића, али се јавност за њих увек итекако занимала. На ту церемонију својевремено је у тексту “Избори за председника бекрија“ подсећао Миодраг Мио Димитријевић. Наводи он да се овај необичан догађај збивао у старој Бајиној Башти током фебруара (не помиње године, мада се на фотосу објављеном уз текст поред веселих “пријатеља чашице“ види и Титова слика на зиду).

Овако су Бајинобаштани некад славили председника бекрија, архивска фотографија (са Првог портала Бајина Башта)
Овако су Бајинобаштани некад славили председника бекрија, архивска фотографија (са Првог портала Бајина Башта)

Некадашње бајинобаштанске бекрије свог председника бирале су у овдашњем хотелу тада званом “Босна“. Поред такмичара присуствовао је, забаве ради, и приличан број грађана, организатора и финансијера догађаја.

– Истовремено, они су били и жири чија је дужност била да будно прате и правично мере колико је ко попио, а да је остао “при себи“, бар толико да чује и разуме да је он победник. Благовремено је припремљена и пристојна количина хране за мезе уз пиће које се точило у неограниченим количинама – бележио је Димитријевић и појединости описивао:

– Изборна процедура одвијала се на следећи начин. На договорени знак једног од виђенијих грађана ритуал би отпочео. Требало је видети полет с којим су такмичари кренули. Добро се јело, али се још више пило. Успут се причало, певало, збијале се познате чаршијске шале и слично.

Како је време одмицало тако су већ почели да се издвајају бољи, то јест издржљивији такмичари.

– Ту и тамо глава неких такмичара се све више клатила, док би се на крају спустила на место његовог тањира, који је неко од чланова жирија благовремено склонио. Тај такмичар би блажено почео да хрче и самим тим је дисквалификован из даљег такмичења. На крају онај који би највише издржао од свих, а то значи да без обзира што је пијан ко земља и даље може да држи главу усправно, проговори по неку реч, али на ноге не може (што по пропозицијама такмичења није ни морао), био би проглашен за председника бајинобаштанских бекрија.

Том славодобитнику као победничко обележје, како писац Димитријевић још наводи, стављан је око врата венац са нанизаним црвеним сушеним паприкама. Славље се завршавало тако што би новоизабраног председника бекрија убацили у ручна колица или у корпу трицикла, па окруженог организаторима догађаја, уз пратњу музике, вукли његовој кући и предавали породици.

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: „Политика“

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена