ПЛАНИНАРИ: Освојен највиши врх Атоса

„Царство без круне. Држава без војске. Мудрост без школе. Кухиња без меса. Богатство без новца. Земља без жена“ Владика Николај Велимировић о Светој Гори

Планинари нашег Планинарског клуба “Тара” освојили су у уторак 21.04.2015. године највиши врх Атоса висок 2033 м.н.в. Осмочлану екипу су сачињавали: Раде Вукашиновић, Зоран Спасојевић, Ненад Лечић, Младенко Марић, Вук Јовановић, Раде Јосиповић, Владимир Нешковић и Предраг Марић, сви из Бајине Баште.

Како кажу, на идеју су дошли у октобру прошле године, када су због посебности локације на коју се иде и посебних правила која на Светој Гори Атонској важе морали унапред формирати осмочлани, наравно мушки тим. Већ до средине јануара је обезбеђена виза за посету Атосу, као и Благослов за посету Хиландару. “Са задовољством могу да кажем да смо практично у потпуности испунили план ове мини експедиције” констатује Раде Јосиповић, један од организатора.

Младенко Марић, председник Планинарског клуба “Тара”, још “под утиском” прича о овом заједничком подухвату: “Из Бајине Баште смо кренули у касним вечерњим сатима у недељу 19. априла. У јутарњим часовима смо били први посетиоци Зејтинлика – чувеног Српског војничког гробља у Солуну. Ту нам је и даље духом млади чувар гробља Ђорђе Михаиловић пожелео добродошлицу и на себи својствен начин донео причу о овом, скоро цео век старом, месту страдања, ћутања и завета. Одатле смо се упутили у Уранополис, најдаљу тачку на “трећем прсту” до које је могуће доћи копненим путем. У уторак, раним јутром смо се, после преузимања “диамонтириона” – светогорске визе, укрцали на брод којим се превозимо до Скита Свете Ане, на крајњем југу полуострва. Одатле се са “нуле” креће на успон ка врху Атоса. 2033 метра не представља врхунски планинарски домет, али када се пење од површине мора, са пуном опремом за наредна два ноћења, представља нимало лак планинарски подухват. До врха смо стигли око 18 часова. Идеални временски услови су учинили да доживљај на врху буде потпун. На истоку острва Тасос и Лимнос, иза којих се назиру обале Турске. На западу, преко Ситоније и Касандре видимо високи Олимп. Поглед ка северу, где се види цело светогорско полуострво нас испуњава новом енергијом неопходном за силазак. Ноћ смо провели у келији Панагија на 1510 м.н.в. где су нам се придружили ходочасници из Русије. Један од њих, свештеник, водио је вечерњу службу, после које смо заједно вечерали. Раним јутром смо кренули назад ка луци. После нимало лаког силаска бродом смо се превезли до централне светогорске луке Дафни, а одатле у поподневним часовима до луке Јовањица од које пут води ка Хиландару. Пошто су на Хиландару очекивали да ћемо стићи претходним бродом у Јовањици нас није чекао превоз, тако да смо имали непланираних 11 км шетње. Иако смо закаснили на вечерњу службу и вечеру на Хиландару су нас изузетно пријатно дочекали. Гостопримци, искушеници и монаси су били заинтересовани за наш подвиг од претходног дана. Последње тренутке сумрака смо искористили да обиђемо манастир и да се напијемо воде из бунара Светог Саве. Раним јутром смо присуствовали јутарњој служби, у хиландарској цркви која чува највеће српске светиње. Незаборавно искуство је представљао и ручак који следује после службе, где смо имали прилику да пробамо изврсно манастирско вино. Кратко време које нам је остало пре поласка брода смо провели у обиласку манастирског комплекса, ризнице, књижаре, портарнице. Стигли смо и да помогнемо монасима који су гулили корен козлаца од кога се овде уз непрестану молитву справља лек од најтежих болести. Упознали смо и монаха Јефрема који је родом из нашег краја, из засеока Косићи, који нам дарује бројанице испраћајући нас из манастира. Време лети и већ иза поднева смо на броду који напушта Свету гору. Констатујемо да је врх Атоса већ други дан у магли и да смо имали савршен распоред и Божју помоћ на овом путовању. Тог дана смо, обишли И манастир Каково, у близини Свете горе који је економија манастира хиландар. Овде се врши сеча и обрада дрвета неопходног за реконструкцију пожаром девастираног дела манастира. Ту смо оставили пошту са Хиландара и поклоне које смо наменили оцу Јефрему а које нисмо могли носити до врха и назада. Ту нам гостопримац Александар прича узбудљиву причу о историји Милоарсенице како се претходно звао овај манастир, од Немањића који су купили земљу на којој је саграђен, па до данашњих дана. Одатле смо, успоривши ритам, преко Аспровалте стигли до Банског у Бугарској, где смо, гледајући изблиза Пирински масив, започели план организације неке будуће акције за освајање 2914 метара високог Вихрена.”

Искусни планинар, Вук Јовановић не крије своје задовољство: “Био сам и на вишим врховима и на технички тежим успонима, али овако комплетано планинарско и духовно искуство до сада нисам доживео!”

Подпредседник клуба, Ненад Лечић искористио је прилику да позове све заинтересоване за овај вид рекреације да се придруже Планинарском клубу “Тара” пре свега на некој од наредних локалних тура, како би тестирали своје кондиционо стање. Наравно, они физички спремнији могу да се опробају већ крајем маја на Авантуристичкој трци “ТАРА 2015” која се организује заједно са Спортским клубом “Алти” из Београда.

Активности клуба можете пратити на сајту www.planinarskiklubtara.org или путем фацебоок странице. Информације и пријаве за авантуристичку трку можете пронаћи на сајту www.alticlub.org.rs .