Мирис тек испечене ракије ових дана шири се хомољским селима. Иако овај посао традиционално слови за мушки, у Хомољу око казана равноправно стоје и жене.
У Осаници, печењу ракије приступа се по старом правилу, да су око казана углавном мушкарци.
Слађан Јоргонић истиче да су после 3, 4 године шљиве коначно добро родиле.
– Шљива треба да ври 21 дан и после може да се пече. Прво иде у дрвено буре, па добије боју, после је преточимо у стаклено – објашњава Слађан.
– Пече се и када достигне десетак гради, онда се скида и то је мека, слаба ракија. Затим иде на препек и та друга се оставља на 18, 20 гради. Најбоље би било да одстоји годину дана, мада је ми користимо и раније – каже Ивица Петковић.
Кажу да је печење ракије мушки посао, али у Хомољу правила пише живот. Ове жене су доказале да најбоља ракија не долази само из доброг казана, већ од добре ранке, из чисте душе и велике љубави према традицији.
– Од малих ногу сам са дедом пекла ракију, тако да сам научила и тај посао. Пуно је родила и ранка и бугарка, али је од ранка најбоља шљива и најбоља ракија – напомиње Смиља Миленковић.
Хомољска шљивовица важи за једну од најјачих ракија у Србији. Печење овде није само посао, помало је и ритуал, пркос, традиција и заједничко дело.
– Тешко је, али треба да имаш вољу, док скупљаш, ја сам имала сина, снају, унучиће, пријатеље па смо покупили. У кући је прво да имаш ракију и кафу, када дођу гости да их послужиш – каже Смиља.
Хомољска ракија треба да буде јака да би истерала зиму из костију, али њена стварна снага није у ватри под казаном, већ у слози ових домаћина и домаћица. Тако потече најбоља кап која греје и душу и срце.
новости.рс
