Српска православна црква и њени верници молитвено данас се присећају једног од највећих подвижника у историји хришћанства, Светог Антонија Великог. Његов живот, који је трајао дуже од једног века, остао је до данас непревазиђени симбол победе духа над телом и светлости над тамом.
Антоније је рођен у селу Коми око 251. године, у Горњем Египту, од племенитих и богатих родитеља хришћана. Од детињства се разликовао од својих вршњака – није марио за дечје игре, одбијао је да учи световне науке, а највише времена проводио је са родитељима у цркви.
Преокрет се догодио када је у својој 18. години остао без родитеља, наследивши огромно имање и бригу о млађој сестри. Улазећи у храм, чуо је речи Христове: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“. За разлику од многих који ове речи тумаче као симболику, Антоније их је схватио као директну заповест. Разделио је 300 јутара плодне земље, распродао покретну имовину, новац поделио сиротињи, а сестру поверио заједници девица.
Његов пут ка савршенству ишао је степенасто. Прво је боравио код једног старца у близини села, учећи се дисциплини. Затим се повукао у једну стару гробницу, где му је један пријатељ повремено доносио хлеб. Ту су почела његова легендарна искушења.
Према житију које је написао Свети Атанасије Велики, демони су га физички нападали, остављајући га у несвести од батина. Али Антоније би се будио и говорио: „Ево ме, Антоније је овде, не бежим од ваших удараца!“
Жудећи за још већим миром, прешао је Нил и настанио се у напуштеном утврђењу у пустињи, где је провео 20 година у потпуној изолацији. Врата су била зазидана, а храну су му пребацивали преко зида два пута годишње. Када су његови пријатељи коначно развалили врата, очекивали су да виде сломљеног, болесног старца. Уместо тога, изашао је човек блиставог лица, савршеног здравља и невероватне духовне ведрине.
Остатак живота провео је у египатској пустињи. Према предању, деценијама се борио са најтежим демонским искушењима, која су му се јављала у облицима звери, страшних утвара или чулних мамаца. Из свих битака изашао је као победник, наоружан само постом и молитвом. Његова мудрост била је толика да су га посећивали цареви, а хиљаде људи је хрлило у песак пустиње само да би чуло једну његову реч.
Празник Светог Антонија у народу се сматра даном када се учвршћује карактер и тражи унутрашњи мир. Верници би требали да оду на свету литургију и паљење свеће за здравље породице.
Будући да је Антоније био пустињак, верује се да сутра треба пронаћи бар мало времена за осаму, тишину и размишљање о својим поступцима, а како је светац све своје разделио сиромашнима, обичај је да се сутра помогне неком ко је у невољи, било храном, одећом или лепом речју.
У српским селима домаћини сутра обилазе штале, јер се Свети Антоније сматра заштитником стоке од болести.
Народна веровања, преношена генерацијама, указују на одређене забране које имају за циљ очување слоге. Свети Антоније је кротио и најдивље звери својом благошћу. Зато се верује да сутра никако не треба улазити у свађе са комшијама и укућанима, јер ће онога ко је гнев узео под своје, „потераће баксуз“ целе године.
Иако није „црвено слово“ у сваком календару, у многим крајевима Србије се сутра не ради ништа тешко на пољу, нити се започињу велики мајсторски послови.
телеграф.рс
