Произвођачи поврћа из Рогачице, они који остварују тржишне вишекове и пласирају их преко пијаца и продавница, имају лепу традицију да сваког лета одвоје један дан за дружење. Учинили су то и прошле године. На старом месту, Думизовцу, у планини где се граниче месне заједнице Овчиња и Пашина Раван, ливади испод шумарка, изнад Сувог извора, добио име по томе што сваке године месец дана у њему нема воде без обзира на временске прилике, дружили су се по шести пут.
Учешће су узели: Обрадин Илић, Радивоје Максимовић, Љубан Ковачевић, Миле Благојевић, Драгољуб Супуровић, Милан Јовановић, Илија Радовановић, Александар Матић, Милија Марковић, Мићо Петковић, Љубан Маринковић. У гостима су им били Првослав Тадић и Овчињани Милија и Бојан Марјановић.
„Радимо пуно, скоро сваки дан, јер производња не може да чека. Срећемо се углавном на пијацама и то кратко. Немамо времена да се више дружимо и измењамо искуства. Да би тај недостатак бар мало отклонили, ја и Радивоје Максимовић, као најсикуснији са полувековним бављењем баштованлуком, дали смо идеју за овакво дружење. Млађи су то прихватили и то је сада традиција, коју ће они наставити и после нас“ – каже Обрадин Илић.
На дружењу је било лепо, причало се о искуствима из повртарске производње, доживљајима са пијаца, шалило, пило хладно пиће и јела јагњетина са ражња коју су сами припремили.
Обрадина сви уважавају као најискуснијег и највећег произвођача и воле да чују од њега савет, неки доживљај.
„Колеге, у нашем послу је важно и стрпљење. Не могу паре тако лако да дођу. Сећам се да сам једне године натоварио до врха „волгу“ са расадом и кренуо на пијац у Нову Варош. Беше горе још похладно па расад слабо ко купује. Зарадим тек за трошак. Одем у Прибој, па у Пријепоље, Фочу, Горажде, Вишеград, пробавим седам дана, док распродам расад и једва покријем трошкове. Кроз десетак дана пролеће се учисти, ја опет кренем на пијаце. За један дан продам сав расад у Прибоју и зарадим за све оне претходне дане“ – казивао је Обрадин.
Илић је у Србији један од најпознатијих произвођача поврћа у пластеницима. Многи га знају и као одличног контрабасисту. Свирао је најчешће са хармоникашима, комшијама Миловојем Радивојевићем Циндом и Стаменком Глишићм Баном. Вели да је и у свирачини зарадио лепих пара. Кад се посветио потпуно повртарству, није хтео да прода контрабас. Оствио га је на кућни таван као успомену да дане из младости.
Добродушни Илија Радовановић, склон ситним “врчкама“, није могао да не исприча ни два Обрадинова трговачка „бисера“.
„У време кад је Обро био контрабасиста, жице за овај инструменат могле су се набавити само на једном месту и то у Београду. Он би отишао тамо, купио по неколико калемова и после продавао жице на комад. Једна жица у препродај код њега је коштала више него цео калем. Знао је Обро да се “снађе“ и на пијаци. У време кад је понуда белог лука била мала, он рано ујутру откупи од продаваца сву количину и исти тај лук касније продаје, али по цени која њему одговара“.
На путу ка месту дружења Илија је у Рогачици “набасао“ на славље поводом 18. рођендана Адама Миљанића. Домаћица Вера спусти пред њега повећи овал свињског печења, а за „срећног пута“ дарива му торту, коју он успут убаци у фрижидер код једног пријатеља. Дође на Думизовац тек око 14 часова, добро сит у моменту кад је печење јагњета било при крају. Види „Ико“ првоксласно печење, али шта вреди, кад је сит. Приђе до ражња па викне:
„Море, људи, није ово још ни уполовачило, изгорела кожица па се чини да је печено“, а све у жељи да одложи ручак док бар мало не огладни. Чудили се остали овој констатацији, на крају им признаде да се раније најео прасетине па жели да помери почетак ручка.
Госта Првослава Тадића нису превише занимале баштованске теме па је придремао на откосу. Због тога је протествовао Милан Јовановић. Да би га разбудио, натрљао му је усне љутом паприком, па се Прле брзо тргао из сна не знајући шта му се десило.
У низу испричаних догодовштина, највише смеха изазвала је прича Радивоја Максимовић у којој је имитирао неког свог пријатеља из Љештанског, који је „у оним стварима“ држао само правац, а све остало било је у рукама швалерке.
Дружење се отегло до пред само вече. На крају је донето и неколико закључака. Један од њих је да идуће године, поред јагњета испеку и прасе, позову на дружење по неког колегу из других села, а Милану Јовановићу, као водећем уљезу, предложено је да се позабави оснивањем Удружење рогачичких уљеза пошто су они у овом месту бројни.
В.М.
