Ćirilica pod prinudnom upravom

0 451

Nelogično je da u državi gde je ćirilica Ustavom zaštićena postoje brojna udruženja za očuvanje ćiriličnog pisma. Među prinudnim upravnicima ćirilice prednjače Ivan Klajn i Mato Pižurica.

U svetu je teško naći pismo koje, u matičnoj zemlji, prolazi kroz svojevrsnu golgotu kroz kakvu, u Srbiji, od njenog krajnjeg juga, pa do severa, prolazi ćirilica. Zašto je to tako i ima li za nju uopšte nade, ko su, zapravo, klučni ljudi u pokušaju njenog definitivnog uništenja, zašto je Matica Srpska pristala da, u najnovijem pravopisu, „kanonizuje“ i latinicu, a SANU, i dalje, finansira i izdaje „Srpsko-hrvatski rečnik“, samo su neka od pitanja na koja, u intervjuu za „Dane“, odgovara potpredsednik Srpskog udruženja „Ćirilica“ iz Beograda Miodrag Kojić.

kojic_miodrag_2

Koji su ciljevi „Ćirilice“, koga ona okuplja i koliko je značajno što joj je na čelu uglednik kakav je Dobrica Erić?

Za ciljeve udruženja smo postavili vraćanje ćirilice u javnu upotrebu shodno istoriji i tradiciji našeg naroda, shodno Ustavu i time povratak dostojanstva srpskom nacionalnom pismu. Kada se pre tri godine veliki srpski pesnik Dobrica Erić prihvatio da bude predsednik udruženja, dobili smo veliki podstrek i težinu u javnim nastupima dok su istovremeno prestali napadi usmereni na to da pokažu našu neozbiljnost, nestručnost ili uzaludnost naše borbe. To samo potvrđuje koliko je bitan uticaj velikana našeg vremena na društvena kretanja. Dobrica je velikan u svakom smislu te reči. Narod to prepoznaje, a mi smo mu neizmerno zahvalni za svaki stih koji je podario svom narodu i energiju koju ulaže da sačuva- mo svoj jezik, pismo i kulturu uopšte.

U kakvom stanju je ćirilično pismo u Srbiji danas?

Imam običaj da situaciju sa srpskom ćirilicom poredim sa periodom austrougarske okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu, kada je 1915. godine zabranjena svaka upotreba ćirilice. Blizu smo momenta kada će se proglasiti nestanak jednog od vodećih srpskih nacionalnih simbola. Ekonomskim rečnikom, sada je ćirilica u stečaju i čeka se prinudni upravnik da je definitivno izbaci iz svesti srpskog naroda kao zastarelu, prevaziđenu, izazivačku i uznemirujuću, kao nedostojnu savremenih svetskih tokova.

Da li u jezičkoj politici kod nas i dalje „vedre i oblače“ pobornici Novosadskog dogovora, odnosno učenici njegovih aktera?

Kada spominjem prinudne upravnike srpskog pisma, tu pre svega mislim na lingviste koji potpisuju rečnike, pravopise i smišljaju razne načine da opravdaju zatiranje ćirilice. Ćirilica je temelj srpskog stanovišta a Kosovo i Metohija naša istorijska svest. Zajedno nam omogućavaju da shvatimo ko smo, odakle smo, koji je smisao našeg trajanja. Savremeni čovek je podredio smisao ovozemaljskog postojanja isključivo materijalnim stvarima, uključujući i kulturu. Odbacio je sve ono što mi kao istorijska nacija nalazimo u kosovskom zavetu, zaboravljajući blagodet slova kojim su Sveta braća Kirilo i Metodije uždili kandilo pismenosti u slovenske narode.

Da li je, i koliko, od tog dogovora odmakao pravopis Matice srpske iz 2010. koji je i latinicu standardizovao kao naše pismo?

To je neshvatljivo i svako dobronameran odmah uoči da je po prvi put u istoriji srpskog naroda latinica podmetnuta kao standardno pismo srpskog jezika. Ona je bila prisutna u vreme srpskohrvatskog jezičkog zajedništva kada je prisilom komunista i diktatom novosadskog dogovora uvedena u upotrebu. Taj razlog se i navodi kao opravdanje u samom pravopisu. Matica srpska time definitivno sledi putokaz Novosadskog dogovora. Najveća tragedija je što naša deca uče da srpski jezik ima dva pisma.

Ćirilica“ traži da se taj pravopis, u skladu sa Ustavom, stavi van snage?

U prvom redu oni koji ne podnose ćirilicu jer im „miriše tamjanom“ i žele da budu neki drugi, neki „bolji i pogodniji“ Srbi. Oni koji smatraju da se ne može u Evropu sa ćiriličnim nasleđem koje nosi podmetnutu floskulu o sveukupnoj krivici srpskog naroda za sva dešavanja na Balkanu. Odricanjem od sebe samih, napuštajući svoje časne pretke misle da će živeti lagodnije i uspešnije. Upravo je odricanje od ćirilice bio prvi korak u promeni ne samo svesti već i promeni vere i nacije. Tamo gde nestane ćirilice, vrlo brzo nestanu pravoslavni.

Da li su, kako nam pobornici tog pravopisa govore, dva pisma zapravo bogastvo?

To su samo plasirani izgovori dobro plaćenih lingvista, koji su dobili zadatak da stalno pronalaze nove načine da opravdaju latinizaciju Srbije i srpskog naroda. Tako se od skora plasira teza da je Vuk sastavio Srbima i latinicu, da je ona naše istorijsko pismo.

Ko su uopšte ključni ljudi u dećirilizaciji srpskog naroda i države i koji su im motivi?

Slažem se da se moraju konačno personalizovati odgovorni za katastrofalno stanje i ćirilice i srpskog jezika. Danas je akademik Ivan Klajn onaj ko vedri i oblači srpskom lingvistikom. Kao vođa Odbora za standardizaciju srpskog jezika napravio je začarani krug u kome niko nije odgovoran za kršenje Ustava. Drugi je nesumovo Mato Pižurica. Kada smo sakupljali potpise za njihovu smenu, samo pominjanje njihovih imena je izazivalo nepoverenje običnog čoveka.

dobrica-eric.logo

Da li SANU, suprotno mnogim zahtevima, uključujući i onaj iz „Ćirilice“ i dalje finansira i izdaje Srpsko-hrvatski rečnik?

Da, tako je nažalost i ne misle da nešto menjaju. Akademik Vasilije Krestić, član našeg udruženja i naš veliki učitelj i podrška na putu koji smo odabrali, tvrdi da se većina skupova u SANU održava na engleskom jeziku, umesto da se simultano prevode. Kakva je to akademija, uostalom, kada najveći srpski živi pesnik, Dobrica Erić nije njen član? Nema deteta niti odraslog Srbina koji nije čuo za njega. Samo čelnici SANU nisu upoznati sa njegovim stvaralaštvom. Ili pak dobro znaju za njegove prkosne pesme koje se ne uklapaju u program degradacije srpske ideje.

Koliko je, ukupno gledano, ćirilica zastupljena u javnim natpisima u Srbiji?

Najviše bode oči što je ćirilice najmanje u Šumadiji, gde se očekuje da je svuda prisutna zajedno sa srpskom šajkačom i opankom. I kako da tražimo ćirilicu u Crnoj Gori ili Hrvatskoj kada je nema u srcu Šumadije. Postali smo narod apsurda. Uostalom nelogično je i da postoji udruženje za zaštitu ćirilice u državi gde je ona Ustavom određena.

Ćirilice je vrlo malo i u Subotici, kako to može da se objasni?

Jedan od razloga je svakako i neprecizan Zakon o jeziku i pismu u kome nisu definisane jasne kaznene odredbe o nepoštovanju prava većinske zajednice na svoj jezik i pismo. Sa druge strane vrlo su precizne kazne ako se ne koristi pismo pripad- nika nacionalne manjine.

Šta je, po Vašem mišljenju, ono ključno što treba da se uradi za spas ćirilice na nacionalnom nivou?

Nacionalna elita ima dug prema svom narodu da sačuva ono što je naše vekovima i siguran sam da će prava i odgovorna srpska elita taj dug pre ili kasnije odužiti, da će Pravopis i Zakon o jeziku i pismu privesti Ustavu Srbije i ukinuti besmislenu podelu jezika na službenu, javnu i privatnu. To su osnovni putokazi na putu povratka sebi i precima koji su stvorili našu otadžbinu. A mi, kao pojedinci treba da svakodnevno svedočimo svojim primerom da nam je stalo do otadžbine i da čuvamo njene temeljne simbole, što je ćirilica uvek bila.

Izvor: Magazin „DANI“

Ostavite odgovor

Vaša adresa E-pošte neće biti objavljena