ЗАВИЧАЈНИК
У сусрет годишњици Хаџи Мелентија Стефановића (1824-1924-2024)
ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ КРСТОМ И САБЉОМ
Национална историја је кроз своје немирне токове и у мањим срединама, умела често да изнедри личности веће вредности. Велики друштвени и политички потреси – устанци и читаве револуције би врло брзо из локалних оквира, истакле способне и храбре. Исти би се ускоро, претварали у јунаке националне историје. Такве личности својом борбом и прегалаштвом, играле су значајне улоге у пресудним догађајима и процесима, повезујући локалну са националном историјом.
Година која је управо почела, води нас у сусрет годишњици једне личности, која би се лако уклопила у претходни опис. Свакако је то Хаџи Мелентије Стефановић (1766-1824). Први српски устанак (1804-1813) уздигао је ову фигуру до најзначајнијих положаја у устаничкој војсци, држави, на крају и цркви. У локалној историји ће остати упамћен као неуморни обновитељ (у два наврата) манастира Раче, што је на крају био подухват од националног значаја. Овакав неимар је ускоро од игумана манастира, постао архимандрит, затим у устанку проглашен за војводу, на крају изабран за настојатеља митрополита београдског и коначно, епископа шабачко-ваљевског. Наведене титуле и звања откривају одважност и способност овог духовника, што га чини једним од најзначајнијих личности у Србији крајем XVIII и почетком XIX века. Због свега написаног, поменуте годишњице су од већег значаја. У марту 2024. године навршава се два века од смрти Хаџи Мелентија Стевановића (март 1824), истовремено се обележава столеће од постављања његовог споменика у манастиру Рачи (јун 1924).
Од обновитеља до архимандрита
Оскудни извори, датирају рођење, Хаџи Мелентија 1766. године са несигурном локацијом завичаја (Бирач код Зворника или Осат код Сребренице). У истој години укинута је Пећка патријаршија (1557-1766) једина национална установа окупљала је народ и чувала светосавско православље и културу. Стање у презадуженој цркви у XVIII веку, већ је била хронично лоше. Теолошки слабо образовано свештенство и сиромашан народ, условило је замирање црквеног и духовног живота.
Овакав суморна стварност, није обесхрабрила младића који се упутио у манастир Троношу у Јадру, раније познат по преписивачкој радионици. Ту је младић из Босне стекао писменост, а ускоро и постао монах, добивши духовно име Мелентије. Надахнут и под благословом свог игумана, Стефана Јовановића, млади монах се одлучио да крене на ходочашће у Свету земљу. Иначе за овај врло ризичан и скуп подухват одобрење су добијали само одабрани монаси. Давши му позамашну своту новца, игуман му је наложио да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и од Порте изнуди дозволу за обнову манастира Рача (1794. године). По повратку са поклоњења Христовом гробу, препоруком васељенског патријарха успео је да од Порте добије царски ферман за обнову манастира и повраћај манастирског имања. Порта је у ферману наложила и исељавање јањичара са истог имања, што је значајно за спокој самих монаха. Мелентије Стефановић се поред поменутог фермана, вратио у своју земљу с титулом хаџије-посвећеника, чиме се издвајао од обичних смртника. Ту посебну моћ стицао је поклоњењем у Светој земљи.
По повратку у манастир Троношу, Хаџи-Мелентије је изабрао уз благослов игумана, два монаха и кренуо уз Дрину ка манастиру Рачи. Ова светиња из XIII века која је (вероватно) задужбина краља Драгутина, била је већ једно столеће у рушевинама. У вихору Великог (Бечког) рата (1683-1699), Османлије су разориле манастир, због пристајања Срба уз Аустријско царство. Пре овог разарања, покренута је Велика Срба 1690. године. Овај егзодус је повукао са собом, рачанске монахе, чувене по преписивачкој делатности у манастиру који је био важан културни центар. Обнова овако значајне светиње, започета је 1795. године, и трајала је кратко. Хаџи Мелентије је ангажовао чувене неимаре из Осата, преко Дрине. Уз помоћ „голоруког и босоногог српског народа” и вештих зидара Осаћана, већ 1796. године, је на старим темељима, била завршена, лепа нова црква. Врата манастирског храма је својеручно сам направио 1796. године. Истовремено, Хаџи-Мелентије је постао архимандрит и игуман обновљење светиње. Позадина овако брзе обнове, су боље привредне прилике, омогућене кнежинском самоуправом, која је оснажена султановим ферманима 1793-94. годинe.
Од војводе до епископа
Живот архимандрита Хаџи Мелентија ће ускоро имати драматичан преокрет. Покренуће га крупни догађаји у пашалуку, одредивши му значајнију судбину. Српска раја је доживела под Хаџи-Мустафа пашом, у поменутој кнежинској самоуправи, незапамћени период спокоја и напретка. Упркос томе, јањичари, попуштањем Порте, и предвођени дахијама су се вратили у пашалук. Смрт Хаџи Мустафе 1801. године означила је почетак дахијске страховладе тј. стравичног терора над рајом, који ће брзо довести до припрема за буну. Откривши припреме, дахије су у монструозној намери да обезглаве српски народ и спрече буну, организовале сечу кнезова, фебруара 1804. године, у којој је побијена око стотинак истакнутијих Срба, кнезова, свештеника, трговаца. Посебне, жртве дахијског напада, били су монаси, нарочито хаџије, духовници посебног поверења и ауторитета који су надахнули народ на буну. Управо је Хаџи Мелентије, (нарочито после мученичке смрти чувеног Хаџи Рувима) својим угледом, привукао дахијски бес. О томе речито сведочи и еп, Почетак буне против дахија:
„Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Аџи-Мелентија,
Кој’ је иш’о преко мора сињег,
Те је влашку ћабу полазио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана,
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи;
Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!“.
У једној од најлепших песама српске епике, Филип Вишњић кроз својствени епски каталог, наводи најзначајније личности, устаничке Србије – посебно је истакнут Хаџи Мелентије. Кроз претеће речи дахије Мехмед Фочић-аге, препознајемо неимара али и храброг устаника који прикупља џебану и топове.
Након Сретења и историјског Орашца (1804), којим је почела Буна на дахије, пламен Првог српског устанка, брзо је захватио цео пашалук. Вожд Карађорђе ускоро стиче посебно поверење у храброг и вештог архимандрита који је брзо организовао устаничке одреде у рачанском крају. Као један од најугледнијих народних старешина, покренуо је борбу у Подрињу. У овом крају је заједно са Марком Васићем (Карамарко Васић) командовао српском војском. Учествовао је у борбама са Турцима у Осату 1804. и борбама код Ужица 1805. године. Архимандрит Мелентије је у бојевима, држао сабљу сигурно као и крст и босиљак. Признање храбрости и вештини стигло је 1805. године, архимандрит је постао војвода Соколске нахије, добивши војводски барјак (данас краси манастирску ризницу у Рачи). Заједно је са Марком Васићем, Миланом Обреновићем, Матејом Ненадовићем и Симом Бирчанином предводио српску војску у бици са Турцима на Лучиндан 1808. у Оклецу. За победу српских устаника над Турцима у Осату и на Дрини 20. октобра 1807. године, руски изасланик Родофиникин га је заједно са протом Метејом Нанадовићем предложио да добије златни духовни крст.
Народни старешина и угледни духовник, Хаџи Мелентије ускоро је био кандидат за највише црквено место у Србији – положај митрополита. Црква у пашалуку била је потчињена Цариградској патријаршији, и под старешинством Грка, неретко туркофила. После бекства митрополита београдског, Леонтија Ламбровића, омрзнутог код Срба,1809. године место црквеног старешине је било упражњено. Народна скупштина је уз похвалну реч Карађорђа и Правитељствујушчег совјета, изабрала 1809. године Хаџи Мелентија за намесника тј. заменика, митрополита београдског. Нови намесник је из Београда управљао митрополијом док се Леонтије није вратио у Србију 1810. године. Србин на месту намесника допринео би стварању националне цркве, последично и самосталне устаничке државе.
Већ следеће године вождовом иницијативом рачански архимандрит је изабран за епископа Шабачко-ваљевског, место које је било упражњено још од 1806. године. Неопходно је било и освећење новог владике, што се могло извести у Русији, како би се избегли Грци у Цариградској патријаршији. Хаџи Мелентије је послан у руски војни Главни стан, у Молдавију. Развила се сложена борба – политичка, између вожда и опозиције и дипломатска са Русијом после које владика није био освећен (оклеветан као аустрофил). Владика Мелентије је ипак као изабрани епископ управљао је епархијом до слома устанка 1813. године. Посебан допринос Хаџи Мелентија је био у дипломатији. Крајем 1810. у Петрограду је својим умећем, примљен код цара Александра I, где је издејствовао да српске молбе и емисари долазе непосредно цару, а не у Молдавију код војних власти. Истовремено је за своју дотадашњу борбу од цара дариван златним крстом на ланцу и брилијантским прстеном.
Од друге обнове до вечности
У трагичним данима слома устанка 1813. године храбрио је воску на Дрини. Његова задужбина ће бити поново порушена уз страдање монаха. Напустивши Србију, следеће три године провео је у фрушкогорским манастирима. Вратиће се 1816. године, нашавши Рачу у рушевинама покреће другу обнову светиње. Страдање 1813. године потпуно је осиромашило народ. Обнова саме цркве започета је 1818. године и уз велике тешкоће и добровољне прилоге завршена 1823. године. Као некадашњи Карађорђев присталица, Хаџи Мелентије будио подозрење код кнеза Милоша, од кога се хтео склонити у Црну Гору. У међувремену је преминуо 27. марта 1824. године оставивши за собом велико наслеђе. Неуморни архимандрит сахрањен је у манастирској цркви, на месту где је три деценије раније почео свој чудесни животни пут.
Након једног века од смрти „најпознатијег Рачанина”, 1924. године обележена је годишњица на достојан и свечан начин – откривањем споменика Хаџи Мелентију. Тадашњи игуман манастира Раче, Захарије Милекић, заједно са својим парохијанима је успео да подигне споменик свом претходнику. Захтеван подухват је поверен угледном српском (и ужичком) сликару и вајару Михаилу Миловановићу. Искусан уметник је вешто од венчачког камена, израдио споменик, као сложену композицију, не у простору већ на јужној страни манастирске цркве. Централна фигура композиције је наравно Хаџи Мелентије са крстом и мачем у рукама, испод којих се налазе црква и топови – симболична синтеза лика и дела рачанског архимандрита. Око поменуте фигуре уметник је алегоријски приказао буран период, недавно завршених ратова са пописом палих јунака, као да се затвара, поглавље борбе и страдања за слободу, које је започео Хаџи Мелентије са устаницима. У манастирској порти је 2010. године постављена скулптура која приказује Хаџи Мелентија у стојећем ставу, са раширеним рукама у којима држи мач и крст, као симболе отпора и духовности. Његово име је још раније, почело красити, једну од главних улица бајинобаштанске вароши. Идеја о подизању споменика у самој Бајиној Башти, и поред иницајативе, није се остварила. Слично, приликом усвајања предлога за израду грба варошице, предлог да и лик Хаџи Мелентија буде на истом, није усвојен. Занимљиво је да у више градова у Србији, постоје улице са именом овог духовника и ратника.
Чак и овако, сажет приказ живота и дела, великог човека, јасно намеће значај, поменутих годишњица. Наслеђе Хаџи Мелентија је узидано у темељ српске државности која се развијала у ова два века. Слобода коју је Хаџи Мелентије освајао крстом и сабљом издигла га је из локалних у националне оквире. Два столећа од смрти (1824) и један век од подизања споменика (1924), једне од најзначајнијих личности Србије на прелазу из XVIII у XIX век, су годишњице, изузетне важности и сразмерно ретки за мале средине.
Написао: Родољуб Арсенијевић, професор историје
Извор: „Бајинобаштанска Баштина“, лист Завичајног удружења Баштина, број 39 и 40 (2024. година)
