Нелогично је да у држави где је ћирилица Уставом заштићена постоје бројна удружења за очување ћириличног писма. Међу принудним управницима ћирилице предњаче Иван Клајн и Мато Пижурица.
У свету је тешко наћи писмо које, у матичној земљи, пролази кроз својеврсну голготу кроз какву, у Србији, од њеног крајњег југа, па до севера, пролази ћирилица. Зашто је то тако и има ли за њу уопште наде, ко су, заправо, клучни људи у покушају њеног дефинитивног уништења, зашто је Матица Српска пристала да, у најновијем правопису, „канонизује“ и латиницу, а САНУ, и даље, финансира и издаје „Српско-хрватски речник“, само су нека од питања на која, у интервјуу за „Дане“, одговара потпредседник Српског удружења „Ћирилица“ из Београда Миодраг Којић.
Који су циљеви „Ћирилицe“, кога онa окупља и колико је значајно што joj је на челу угледник какав је Добрица Ерић?
За циљеве удружења смо поставили враћање ћирилице у јавну употребу сходно историји и традицији нашег народа, сходно Уставу и тиме повратак достојанства српском националном писму. Када се пре три године велики српски песник Добрица Ерић прихватио да буде председник удружења, добили смо велики подстрек и тежину у јавним наступима док су истовремено престали напади усмерени на то да покажу нашу неозбиљност, нестручност или узалудност наше борбе. То само потврђује колико је битан утицај великана нашег времена на друштвена кретања. Добрица је великан у сваком смислу те речи. Народ то препознаје, а ми смо му неизмерно захвални за сваки стих који је подарио свом народу и енергију коју улаже да сачува- мо свој језик, писмо и културу уопште.
У каквом стању је ћирилично писмо у Србији данас?
Имам обичај да ситуацију са српском ћирилицом поредим са периодом аустроугарске окупације Србије у Првом светском рату, када је 1915. године забрањена свака употреба ћирилице. Близу смо момента када ће се прогласити нестанак једног од водећих српских националних симбола. Економским речником, сада је ћирилица у стечају и чека се принудни управник да је дефинитивно избаци из свести српског народа као застарелу, превазиђену, изазивачку и узнемирујућу, као недостојну савремених светских токова.
Да ли у језичкој политици код нас и даље „ведре и облаче“ поборници Новосадског договора, односно ученици његових актера?
Када спомињем принудне управнике српског писма, ту пре свега мислим на лингвисте који потписују речнике, правописе и смишљају разне начине да оправдају затирање ћирилице. Ћирилица је темељ српског становишта а Косово и Метохија наша историјска свест. Заједно нам омогућавају да схватимо ко смо, одакле смо, који је смисао нашег трајања. Савремени човек је подредио смисао овоземаљског постојања искључиво материјалним стварима, укључујући и културу. Одбацио је све оно што ми као историјска нација налазимо у косовском завету, заборављајући благодет слова којим су Света браћа Кирило и Методије уждили кандило писмености у словенске народе.
Да ли је, и колико, од тог договора одмакао правопис Матице српске из 2010. који је и латиницу стандардизовао као наше писмо?
То је несхватљиво и свако добронамеран одмах уочи да је по први пут у историји српског народа латиница подметнута као стандардно писмо српског језика. Она је била присутна у време српскохрватског језичког заједништва када је присилом комуниста и диктатом новосадског договора уведена у употребу. Тај разлог се и наводи као оправдање у самом правопису. Матица српска тиме дефинитивно следи путоказ Новосадског договора. Највећа трагедија је што наша деца уче да српски језик има два писма.
Ћирилица“ тражи да се тај правопис, у складу са Уставом, стави ван снаге?
У првом реду они који не подносе ћирилицу јер им „мирише тамјаном“ и желе да буду неки други, неки „бољи и погоднији“ Срби. Они који сматрају да се не може у Европу са ћириличним наслеђем које носи подметнуту флоскулу о свеукупној кривици српског народа за сва дешавања на Балкану. Одрицањем од себе самих, напуштајући своје часне претке мисле да ће живети лагодније и успешније. Управо је одрицање од ћирилице био први корак у промени не само свести већ и промени вере и нације. Тамо где нестане ћирилице, врло брзо нестану православни.
Да ли су, како нам поборници тог правописа говоре, два писма заправо богаство?
То су само пласирани изговори добро плаћених лингвиста, који су добили задатак да стално проналазе нове начине да оправдају латинизацију Србије и српског народа. Тако се од скора пласира теза да је Вук саставио Србима и латиницу, да је она наше историјско писмо.
Ко су уопште кључни људи у дећирилизацији српског народа и државе и који су им мотиви?
Слажем се да се морају коначно персонализовати одговорни за катастрофално стање и ћирилице и српског језика. Данас је академик Иван Клајн онај ко ведри и облачи српском лингвистиком. Као вођа Одбора за стандардизацију српског језика направио је зачарани круг у коме нико није одговоран за кршење Устава. Други је несумово Мато Пижурица. Када смо сакупљали потписе за њихову смену, само помињање њихових имена је изазивало неповерење обичног човека.
Да ли САНУ, супротно многим захтевима, укључујући и онај из „Ћирилице“ и даље финансира и издаје Српско-хрватски речник?
Да, тако је нажалост и не мисле да нешто мењају. Академик Василије Крестић, члан нашег удружења и наш велики учитељ и подршка на путу који смо одабрали, тврди да се већина скупова у САНУ одржава на енглеском језику, уместо да се симултано преводе. Каква је то академија, уосталом, када највећи српски живи песник, Добрица Ерић није њен члан? Нема детета нити одраслог Србина који није чуо за њега. Само челници САНУ нису упознати са његовим стваралаштвом. Или пак добро знају за његове пркосне песме које се не уклапају у програм деградације српске идеје.
Колико је, укупно гледано, ћирилица заступљена у јавним натписима у Србији?
Највише боде очи што је ћирилице најмање у Шумадији, где се очекује да је свуда присутна заједно са српском шајкачом и опанком. И како да тражимо ћирилицу у Црној Гори или Хрватској када је нема у срцу Шумадије. Постали смо народ апсурда. Уосталом нелогично је и да постоји удружење за заштиту ћирилице у држави где је она Уставом одређена.
Ћирилице је врло мало и у Суботици, како то може да се објасни?
Један од разлога је свакако и непрецизан Закон о језику и писму у коме нису дефинисане јасне казнене одредбе о непоштовању права већинске заједнице на свој језик и писмо. Са друге стране врло су прецизне казне ако се не користи писмо припад- ника националне мањине.
Шта је, по Вашем мишљењу, оно кључно што треба да се уради за спас ћирилице на националном нивоу?
Национална елита има дуг према свом народу да сачува оно што је наше вековима и сигуран сам да ће права и одговорна српска елита тај дуг пре или касније одужити, да ће Правопис и Закон о језику и писму привести Уставу Србије и укинути бесмислену поделу језика на службену, јавну и приватну. То су основни путокази на путу повратка себи и прецима који су створили нашу отаџбину. А ми, као појединци треба да свакодневно сведочимо својим примером да нам је стало до отаџбине и да чувамо њене темељне симболе, што је ћирилица увек била.
Извор: Магазин „ДАНИ“
