Један од најбољих хард ендуро возача на свету, Новозеланђанин Крис Бирч учествоваће на трећој Xross Challenge трци која ће се одржати од 10. до 12. јуна на Тари. Овај мото зависник важи за једног од најспретнијих, најиздржљивијих и најхрабријих возача на свету. У импресивној биографији може се похвалити тиме што је актуелни осмоструки ендуро шампион Новог Зеланда, три пута је побеђивао на трци Roof of Africa, а чак седам пута био на подијуму Red Bull Romaniacs трке, а 2010. године као победник. Под његовим точковима остале су трке Erzbergrodeo, Red Bull Last Man Standing, Hell’s Gate и многе друге, па нема сумње да Бирч и те како зна како да се ухвати у коштац са суровом природом и помери своје границе. Непосредно пред трку на Тари, Бирч ће одржати тренинг клинику у Београду (о чему ће накнадно бити више информација), а до тада прочитајте ексклузивни интервју са њим.
С обзиром да си одрастао у породици возача мотора, почео си да возиш врло рано. Шта те је привукло баш код extreme enduro дисциплине и шта је оно што те све ове године држи у том спорту?
Заправо сам веома касно почео да возим extreme enduro, уопште нисам знао за ту дисциплину док нисам напунио 27 година, а онда сам на Јутјубу нашао видео са Red Bull Romaniacs трке. Допали су ми се авантура и изазови које овакве трке доносе, то највише волим код extreme endurа.
Roof of Africa, Red Bull Romaniac, Red Bull Hell’s Gate, чувени и сурови Erzberg Rodeo само су неке од трка на којима си учествовао. Можеш ли да нам кажеш која је убедљиво најтежа и имаш ли омиљену трку?
Red Bull Romaniac из 2010. године и Roof of Africa из 2009. године су убедљиво најтеже ствари које сам урадио. Биле су то две изузетно тешке и дуге трке. Само првог дана на Red Bull Romaniaс те године је отпала готово читава про класа возача, возило се скоро 10 сати. Те две трке су учиниле да Дакар Рели изгледа као обична шетња парком.
Имајући у виду колико су напорне хард ендуро трке само да стигнеш од старта до циља је велики успех, а ти можеш да се похвалиш и победама, и то не једном него више пута. Какав је осећај стајати на највишем подијуму?
То је комбинација пуно различитих емоција и заиста велико олакшање! Мислим да су ми најјаче успомене освајање трећег места на Red Bull Romaniaс по први пут, чинило се као да је све у мом животу водило ка том моменту. Такође, пуно ми је значило када сам освојио Roof of Africa 2009. године јер је то била моја прва победа на интернационалној трци, а тада и нисам био професионални возач, већ „приватник“ коме је помагала група добрих пријатеља.
Да ли имаш неки ритуал пред трку, можда слушаш омиљену музику или нешто слично?
Као и сваки возач и ја небројено пута идем у тоалет пред сваку трку ха-ха. Такође постоји та нека ментална рутина коју понаваљам у глави како бих се фокусирао на такмичење, ако је моја ћерка на трци обавезно проведем време са њом како бих се подсетио на најважније ствари у животу.
Како се иначе припремаш за трке? Да ли се твоји тренинзи разликују у зависности од тога која трка је у питању или је режим увек исти?
Увек је различит, морам да радим различите ствари јер једино тако ћу остати заинтересован. Пуно возим маунтинбајк, али то не доживљавам као тренинг зато што заиста уживам у томе.
Поред физичке, ментална снага у овом спорту је изузетно битна. Како се мотивишеш током тешких момената на трци?
Никада нисам био неко ко одустаје тако да ми то никада није био проблем, али како бих се фокусирао причам наглас, а понекад и певам. То је један од разлога због ког не носим камеру на кациги!
Кад већ причамо о тешким моментима, мора да их је било пуно. Можеш ли да нам издвојиш неке нарочито тешке ситуације у којима си се нашао на такмичењима и како си их превазишао?
Вероватно најекстремнија и по живот најопаснија ситуација у којој сам се нашао је била током трке са једне стране Панаме на другу. Била је велика олуја на планинама, а ја сам морао да пређем преко две веома набујале реке. У једној је вода била до мојих рамена, бујица ме је потпуно носила, али сам успео да се једном руком задржим за мотор и уз мало пливања и много вучења успео сам да пређем на другу страну. Увек сам сам себи био механичар па сам тачно знао шта треба да урадим како би мотор поново упалио, требало ми је седам минута да испразним воду, а онда сам освојио трку. Тек касније сам схватио колико ми је мало фалило да се удавим.
Такође радиш и обуке за хард ендуро возаче. Да ли је тешко балансирати између припрема и такмичења, путовања по свету и тог тренерског дела посла?
А када на све то додате и то што сам супруг и отац, да, уме да буде веома тешко. На Новом Зеланду не можете да зарадите за живот ако сте ендуро возач, а одлазак на такве трке у Европу ме је увек коштао много више него што сам успевао да зарадим, тако да ми је тај посао тренера изузетно битан како бих могао да издржавам породицу. Један од разлога због којих се нисам пуно такмичио од како се Зои родила је управо то што је тренерски посао постао приоритет.
Имаш ли неки савет за хард ендуро почетнике, шта је прва ствар коју морају да науче?
Ух, биће тешко. Потребно вам је искуство како бисте донели добре одлуке, проведите пуно времена на свом мотору у планинама и усавршите своју вештину.
Да ли први пут долазиш у Србију? Шта очекујеш од Xross Challenge трке?
Да, први пут долазим у Србију, радујем се да упознам и видим вашу земљу. Сви које познајем из Србије су добри људи. Надам се фантастичном хард ендуро викенду.
Текст: Марија Јоксимовић / Xross
Фото: Предраг Вучковић и Miles Holden / Red Bull Contentpool
