Мостови Београда

0 220

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова,“ говори Андрић. “Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно и зло.“

Некада су их рушили непријатељи, некада и ми сами да се спасимо од истих, али једно је сасвим сигурно, у њихов камен темељац уклесане су бројне судбине и неизбрисив траг историје. Они памте прве пољупце, случајне сусрете, али чак и оне немиле и трагичне смрти. Две зараћене стране спајају, мире их и чине од њих једну усклађену средину.

Десет београдских мостова лежи преко Дунава и Саве. А Београд и сада, као што увек беше, има мање мостова него што му је потребно. Бројни народ и његове потребе заслужују и траже много више. Многи списи и документи сведоче о градњи ћуприја у Београду још у средњем веку, прављеним од камена и дрвета. Међутим тек у послератном периоду израшће камени, бетонски мостови да поново споје поцепано и раздвојено.

Велелепна, грандиозна грађевина у српско-византијском стилу пружила је своје краке преко Саве 1934. године и добила име по краљу Александру Карађорђевићу. Од тог дана он ће непрекидно трпети последице бурне историје белог града. Хитлерово бомбардовање однело је са собом крхотине његових бокова и похабало га, међутим оставивши га да стоји стамен и снажан као моћан визуелни тестамент неуништивости српског духа. Најлепши омаж суживоту и сапатњи српства и мостова који их са светом вежу и спајају у причи је о Вишеградском мосту, архетипском сведоку цикличности историје која се неумитно враћа и понавља толико болно да и нежива здања оживе и открију своју рањивост. Краљев мост за време америчке агресије 1944. године бива потпуно уништен. И онда се, некако, његова обнова боји у црвено, исто црвено којим је народ упрљао руке; комунистичко црвено. Мост Братства и јединства. Да стоји поново у нечију славу и нечије име, нашег уједињења, Титово. Но, није му се дало да буде један политички ступац, не служе мостови томе. Да подсећају на песнике, можда. На Бранка Радичевића, рецимо. А беше још један Бранко који се вечно везао за његове зидове и воду која под њим понире; прохладног марта 1984. године Бранко Ћопић извршио је самоубиство скочивши у Саву. Отуда и недоумица по коме оно Бранку мост уопште носи име.

Мост краља Александра

Само годину дана касније преко Дунава ниче још једна династијска грађевина, мост Краља Петра Карађорђевића. Његова судбина је била слична оној његовог савског парњака. Уништен је у Другом светском рату. Када је обновљен, црвену врпцу поводом отварања пресекао је лично Јосип Броз Тито и назвао га мост Црвене Армије. Право име ове београдске ћуприје данас мало ко зна, но упркос томе он познат као „Панчевац“ ствара нову историју града.

Такви су ратови сами по себи, уништитељи, убице. А Немци су док су водили Други светски рат и за време окупације газили све пред собом, и људе и путеве и зграде и мостове. Међутим, у Немцу се замело и зрно стваралаштва; између данашње Аутобуске станице и Старог сајмишта изникла је нова спона: Савски мост од 1942. године пише сопствену судбину.

А ту, тик уз стари Савски мост, 1970. рађа се права модерна лепотица, витка и дугачка, Газела. Пре првих возила њоме су продефиловали југословенски војни камиони натоварени шљунком и балистичким ракетама, да освештају и запечате њен асфалт као још једно бојно поље. Но, није се дала. Пркосна и горда, попут афричке антилопе мирно лежи на свом месту, поздрављајући сваког јутра на хиљаде Београђана.

Gayela
Газела

И сви они, заправо, и даље стоје. Одолевају годинама, старости, трошности, изнемоглости. Стоје и шапућу да за свако место постоји пут, а ако нестане, сагради га опет. Тупкали су стопалима о њихово тле и краљеви, и Тито, и ево тупкају и сада разни. Али, не узрујавају се они много; свима су им видели леђа, свакој недаћи, сваком злу. Раде свој посао тихо и неприметно, ћутљиви чланови престоничке породице. „Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње,“ говори Андрић, “Показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“

Милица Миловановић

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена