ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ: Спаљивање мајора Тодоровића

0 2

По неким изворима Тодоровић је помогао Принципу и друговима да пређу границу када су се крајем маја из Београда пребацивали у Сарајево, или је бар био упознат са њиховим преласком. Због тога је, након атентата био међу осумњиченима за саучесништво, што га је натерало да се на извесно време примири. Пошто убрзо Аустро-Угарска објављује рат Србији, Тодоровић се јавља у штаб Ужичке војске и ставља на располагање генералу Илију Гојковићу.

У то време, одмах после Сарајевског атентата, већ се шире информације о прогонима Срба у Босни и Херцеговини, дивљању аустроугарске војске и њихових помоћника – шуцкора, неке врсте добровољачке милиције, углавном састављене од припадника локалних муслиманског, али и хрватског становништва. Оснивају се логори, а преко Дрине у Србију стижу и прве избеглице. Управо због оваквог развоја догађаја и жељан да помогне Србима из Босне с којима је био у контакту низ година, Тодоровић, који је у међувремену унапређен у мајора, спремно дочекује прву прилику да се са својим Златиборским добровољачким одредом, пребаци у Босну.

Мајор Коста ТодоровићТо се десило већ 1. августа 1914. године када је својим војницима пренео наредбу да, по цену живота, морају прећи Дрину, уништити жандармеријску станицу и продужити “с извиђањем у правцу Рогатице”. Добровољци су прешли Дрину код ушћа реке Дервенте, у три групе, на импровизованим сплавовима. Веслали су кундацима пушака, а на зборном месту су се непримећено окупили у зору. Сачекали су вече и напали и освојили жандармеријску станицу. Део жандара је убијен, а део заробљен и пребачен у Србију. Тодоровићев одред је запосео положаје између Ђурђевца и Клотијевца, али се убрзо по наређењу Врховне команде вратио назад преко Дрине, на раније положаје код Бајине Баште.

Поново су у Босну кренули 31. августа. Тада је мајор Тодоровић командовао са 150 одлично наоружних и опремљених војника који су се под непрестаном борбом пробили ка Сребреници. Уништили су неколико банди шуцкора, а после тешких борби на положајима Пашино брдо – Брежани – Вијогор освојили су Осат, Сребрницу, Братунац и стигли до Милића. Сребреница је ослобођена 17. септембра и то је било прво ослобођење тог града након 470 година ропства под турском и аустроугарском влашћу.

Тодоровић се у Сребреници задржао само неколико дана. Био је свестан да само својим борцима, не може да задржи наведена места па је настојао да се што више жена и деце пребаци преко Дрине како би избегли вероватну аустроугарску одмазду. Одред је, пред притиском неколико пута бројнијих непријатељских снага, морао да се повуче на почетне положаје, на Пашино брдо изнад Сребренице.

Аустријска војска и шуцкори су наставили са терором, па је Тодоровићу стигло наређење да по трећи пут крене у правцу Сребренице и заузме је по сваку цену. Међутим, 27. септембра на Карачића брду спремљена им је замка. У тренутку када су били на брисаном простору, на њих је почела пуцњава из митраљеза. Тмурно и магловито време, српским војницима су још више отежавали сналажење и адекватан одговоро на овај напад. За неколико минута погинуло их је више од педесет. Рањен је и командант Коста Тодоровић. Са три метка погођене су му обе ноге и карлица. Његов пратилац Јован Живановић (студент родом из Брчког који је непосредно пре те акције стигао из Швајцарске), успео је да га извуче до неког стога сена, где су се неуспешно покушавали да сакрију.

Мајор Тодоровић, када је видео да се непријатељи приближавају наредио је Живановићу да га убије, како жив не би пао у непријатељске руке. Међутим, пошто је тада и Живановић рањен, он није могао, ни стигао да изврши поледње наређење свог команданта. Обојица су рањени донети у Сребреницу где је угарски официр наредио да се у центру града направи импровизована ломача, а сакупи што више народа да би гледали оно што бити урађено српским војницима. Намера је била да се мештани застраше гледајући шта чека све оне који пруже отпор бечкој империји.

Споменик Кости ТодоровићуДок је ломача потпаљивана, мајор Тодоривић је смогао снаге и почео да пева српску химну. Када је пламен већ увелико лизао у висину и захватао његово тело, он је стигао да узвикне “Живела велика Србија!”, а затим је наступила тишина.

Међу многим аустријским сведоцима који су били сведоци злочина, већина је плакала од срамоте, а према причи једног аустријског заробљеника један чешки официр није могао да се суздржи већ је сасуо у лице мађарском крвнику:

– „Ви обешчашћујете војску!“

– „Препоручујем вам да ћутите, иначе бисте и ви могли да доживите исту судбину!“, одговорио му је мађарски официр.

Извор: ФБ страна Приче из Великог рата (Према: “Историја” број 58, новембар 2014, стр 32-35 и Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена