Пре 74 године, 9. и 10. априла 1942. године одиграо се егзодус српског народа из Источне Босне, када је у познатој бежанију на територију Рачанског среза стигао велики број избеглица. Највише их је прешло у Заовинама (око 5 хиљада) и Бачевцима (преко 3 хиљаде). Тим поводом из књиге Митра Јосиповића Стрмово село поред Дрине, која ових дана излази из штампе, преносимо опис ових драматичних догађаја:
Народни устанак у Источној Босни, на простору од Зворника до Вишеграда, подигао је Перо Ђукановић са синовима Павлом и Ђорђем, рођацима и другим Србима 8. августа 1941. године. Циљ Устанка је био одбрана физичког опстанка српског народа у Источној Босни. Устаници, који нису имали идеолошко обележје, брзо су ослободили пределе од Дрињаче до Вишеграда. Након тога Дража Михаиловић шаље у Братунац Јездимира Дангића, коме Перо Ђукановић, као искусном официру Југословенске војске предаје команду. Крајем септембра на ослобођену територију Тито шаље Родољуба Чолаковића и Светозара Вукмановића – Темпа, који су донели нова идеолошка и политичка схватања, тако да долази до поделе устаника на партизане и четнике. Они, крајем 1941. године имају заједничку команду за борбу против Усташа и Немаца. Када је почетком 1942. дошло до сукоба између њих, подељени устаници, нису успели да зауставе Францетићеву „Црну легију“, која је у свом наступању преко Романије и Власенице, све до Дрине извршила масован покољ српског становништва. Маса избеглица бежала је у Србију где је њихов прихват организовала Влада Милана Недића. На територију Рачанског среза највише их прешло у Заовинама (око 5000) и Бачевцима, преко три хиљаде. Прихват избеглица и њихов превоз преко Дрине организовао је Милош Војииовић Lautner, командант Десетог српског добровољачког одреда.
Ево како је ове драматичне догађаје видео и доживео Перо Ђукановић:
Перо Ђукановић ( Доња Кравица код Братунца 1892 – Београд 1986.), као војник Аустроугарске војске почетком Првог светског рата је на Источном фронту. После заробљавања од стране Руса, као добровољац у руској војсци бори се на Северном мору у Лиитванији. Затим одлази у Српски добровољачки корпус који је на страни Сила Атланте формиран у Добруџи, а почетком 1918. године, преко Сибира и Сингапура стиже на Солунски фронт, где је добио највећи српски орден Карађорђеву звезду. У својим записима често напомиње да је ратовао на седам мора и океана. Између два рата био је дугогодишњи председник Среског одбора Удружења добровољаца Балканског и Првог светског рата све до 1941. године.
„ Долазећи са пратњом 9. априла ујутру рано 1942. године на завоз у Факовиће на лијевој обали Дрине, затекао сам преко 3.000 стараца, жена, девојака и око 2/3 нејаке ђеце. То јутро сипила је доста ладна прољетна ситна киша. Чамци још нису радили. Затражио сам преко Дрине од србијански граничара да дозволе чамац за превоз који се налазио на србијанској страни, јер је пријетила велика опасност на босанској обали. Чамац су одма одпослали преко Дрине на босанску страну. Возили су га двојица снажни и добро развјени возара – Радивоје Павићевић и Срећко Милошевић, оба из Бачеваца у Србији. Чамац је био велики. У њега се могло трпати око 30 и више особа, а 50 и више ђеце. Дрина је била доста велика. Посо је био јако напоран и тежак, јер се морало возити и ноћу. У чамац су прво трпана ђеца. Од већи, које је старо и болесно. Ђеца су трпана без броја, колико је могло да стане у чамац, једно на друго.
На србијанској обали ђеца су избацивана на голу земљу, ђе и(х) је тукла киша. Морало се до ноћи чекати чија ће се мајка превести, пронаћи своје дијете и однијети са обале. Граничари су одма, чим је чамац почео да превози, успоставили митраљезе ради заштите превоза и осигурања млогога свијета на босанској страни. Ђеца чије мајке нијесу биле превезене ушла су у ноћ истоварена на обали, онако гола, мокра и на ладном времену. Свакако нијесу ништа јела више од 40 сати. Србијанске жене са мужевима долазиле су на обалу и купиле ђецу, односиле преко 400 метара даљине до своји кућа у Бачевце, смјестиле у топле собе и раниле. Касније су мајке одале по србијанским кућама и познавале своју ђецу. Иако се превозило убрзано, ипак се на босанској страни налазило стално око 3.000 душа јер је стално пристизало уз Дрину. А пристизало је и преко брда. Кишица стално сипи. Мјесто Бачевци малено је за смештај оволиког свијета. 9. априла неко ме поименично виче преко Дрине са србијанске стране. Звао ме Никола Мићић из Братунца. Замолио сам Николу да се побрине за смјештај бар нејачке ђеце. Он је однекуда прешао прије пар дана са својом женом Мандом у Србију и био се смјестио у једно мало приземно непопатошено сопче, у које је био приватио и мене са женом и двјема малим кћеркама. Никола се није слагао са Дангићем. Тај човјек млого је помого за пребацивање и смештај избјеглица. У Бачевцима у то врјеме налазили су се граничари, љотићевци и белогардејци, који су били у Србији натоварени на грбачу српском народу.
————————-
9. априла 1942. год., пред сам мрак, прешао сам у Србију. Задржао сам се на обали код велике гомиле још неразнешене ђеце. Настојао сам да се што више мајки пребаци да приме ђецу и однесу у Бачевце на склониште и да и наране . ————- 9. априла у дану видео сам да се жена Милорада Лазића из Бањевића (Кравица) породи у чамцу. Дограби мушко дијете од неких жена и баци у Дрину.
————–
Дао сам возарима по 1.000 динара да убрзају превоз, јер је сваког минута пријетила опасност да дођу усташе. Неко је возаре оптужио Љотићевцима да су примили од мене по иљаду динара. Љотићевци су одузели новце а возаре добро измлатили. Нијесам био паметан зашто су ово учинили.
Сав свијет од доњег краја, све сниже Факовића, врзла се овде у Бачевцима. Пуне куће, чардаци, амбари, кафане, школа која је била недограђена, удаљеније штале по пољу. Испод великог грмља наложене су ватре. Има понешто снијега а понешто прошарице. Ипак су ноћи доста ладне. Народ један огроман број без обуће, бос. Има и(х) у самим кошуљама, особито ђеце. Већ 48 сати није се ништа јело. Горњи свијет, уз Дрину, мало познатији, гребе у брда по селима, иако је одвише пасивно, јер жели да се задржи према свом завичају, да гледа она своја гола и опустошена босанска брда, па неће низ Дрину даље. Овде се неки Вукадин, председник општине, нешто врти за смештај и исхрану. Кувају се казани качамака (пуре). Ово се ради и по кућама, али је све то мало. 10. априла на ноћ реко председнику да за сутра припреми неколико воловских кола за ђецу и болесне, да кренем са пратежом до Љубовије. Он је био пун среће.“
————–
Сутрадан је главнина збега отишла за Љубовију. Добар део остао је у Стрмову, Бачевцима, Оклецу, Гвосцу… где су се привремено сместили.
Када би, након овог догађаја, усташке патроле, које су се кретале путем уз леву обалу Дрине приметиле српске граничаре на десној страни, гласно би запевали: „дошло писмо из Берлина да је сада наша Дрина“ .
