Велики ктитор из Оклеца

0 122

Вековима су српски владари, јавне личности, имућни грађани након своје смрти, али и за живота, остављали у аманет народу своје куће, зграде, фондове – задужбине. Те значајне људе из наше историје зовемо задужбинарима, али и донаторима, добротворима или доброчинитељима, а оне који су свој иметак посветили подизању верских објеката и ктиторима.

Међу бројним донаторима и ктиторима до Другог светског рата значајно место заузима један наш земљак, трговац Митар Јовановић ктитор Храма Светог Георгија на Чукарици у Београду. Праунук је Рада-Раке Лаудана из Оклеца, по коме је део Оклеца добио назив Радава, унук Петра Радосављевићa, син Јована Радосављевићa чија је задруга унесена у Попис становништва Среза рачанског 1863. године. Његовe потомке, који су остали у Оклецу, срећемо под презименом Петровић-Ракић, а они који су отишли у Београд узели су презиме пo оцу Јовану – Јовановић. Били су познати трговци свога времана, Раваило-Рајо у Оклецу, а Софроније и Митар у Београду.

Mitar JovanovicМитар, Јована и Анице Петровић-Ракић Јовановић (Оклетац, 1863 – Београд, 1939) трговац и добротвор, са братом Софронијем отишао у Београд где је постао познати трговац и ктитор храма Св. великомученика Георгија. Као и брат Софроније узео презиме по оцу Јовану. Оженио се ћерком јединицом познатог земунског трговца Светозара Рашића (1846 – 1905) Лепосавом (1879 – 1900). После рођења сина Љубомира Лепосава се разболела и умрла, а убрзо за њом отишао је и једногодишњи Љубомир (1899 – 1900). Сахрањени су на Новом гробљу у Београду.

Са благословом таста Светозара Рашића ступио је, 1904.године, у други брак са Милицом (1873 -1946), ћерком Станка и Анке Вранешевић. Из тог брака добија ћерку Јулијану.

У новембру 1905.године умире бивши таст, трговац Светозар Рашић. Сахрањен је на новом гробљу у истој гробници где су му сахрањени ћерка и унук.

Познато је да је Митар Јовановић био симпатизер (можда и члан) тадашње Напредне странке, и да је учествовао у кампањи на априлским изборима 1912. године на Чукарици, али није био кандидат за посланика. Највероватније је новчано помагао кампању странке. Као и сви угледни Београђани и Митар је поседовао плац на Чукарици са кога се пружао предиван поглед на Београд.

Чукарица је била уништена у Првом светском рату 1915. године, а из пепела је почела да се диже 1919. године. Од 1922. постаје саставни део Београда. Митар је становао у Улици Милоша Великог. Имао је две велике зграде у бр. 41 и 57. које је рентирао, а сам је био пријављен у Милоша Великог бр.41.

У мају 1920.године умире му и друго дете, ћерка Јулијана. И она је сахрањена на Новом гробљу, на истом гробном месту поред Митрове прве жене, сина и таста. У великој тузи и жељи да сачува успомену на двоје преминуле деце, одлучио је да један део свог имања на Чукарици (5424,6 m2) претвори у спомен парк посвећен Љубомиру и Јулијани. Угледни грађани Чукарице га тада посаветују да би било боље да у спомен своје рано преминуле деце подигне цркву, која би била на спасење и корист свим житељима Чукарице. Митар је послушао савет и становницима Чукарице написао тестамент у коме, између осталог пише:

Ако би Чукарички становници хтели да зидају цркву, могу је зидати на средини горе описаног земљишта и ни за шта више то земљиште не сме се употребити.

При томе је имао две изричите жеље: да храм буде посвећен Светом великомученику Георгију – његовој крсној слави, и да се испод будућег храма налази његова породична гробница. Митар се, јануара 1925. године, обратио и српском патријарху Димитрију, са жељом да уступи земљиште за изградњу цркве на Чукарици.

Писмо Митра Јовановића на првој страни Летописа Цркве Св. Великомученика Георгија на Чукарици
Писмо Митра Јовановића на првој страни Летописа Цркве Св. Великомученика Георгија на Чукарици

С обзиром да Чукарица, насељена радничким народом, није имала свој храм Митрова молба је уважена и Патријарх му је благословио то богоугодно дело. Пројекат храма је урадио чувени руски архитетехта Василиј Михаилович Андросов, емигрант из Совјетске Русије и један од најплоднијих стваралаца у међуратној архитектури у области српског црквеног градитељства.

Новац за подизање храма почео је да се прикупља 1926. године. Највећи приложник је био Митар, који је у више наврата давао велики износ новца. Темељи храма су освештани маја 1928. године када се почело са изградњом.

Патријах Димитрије освештава темеља храма маја 1928.године
Патријах Димитрије освештава темеља храма маја 1928.године

Црква је смештена на самом ободу брда над Савом и Старом Чукарицом. Унутрашњост храма није фреско живописана, него је урађен складан молерај, који се утапао у спољашњу лепоту храма. Потпуној лепоти унутрашњости храма допринео је иконостас израђен у дуборезу у духу охридске дуборезачке школе, а дело је Нестора Алексијевића. На зидовима су иконе великих димензија, међу којима се посебно истиче икона Светог Николе, оригиналан рад руског сликара Колесникова. Градња је завршена 1932. године.

Патријах Варнава са ктитором Митром Јовановићем приликом освештавања Цркве Светог Георгија
Патријах Варнава са ктитором Митром Јовановићем приликом освештавања Цркве Светог Георгија

Храм има основу у облику уписаног крста – тролиста и грађен је у неовизантијском стилу. Елементи за његову градњу налазе се у нашим храмовима из средњег века, који су припадали моравској школи.

Освештање Храма 1932. године
Освештање Храма 1932. године

Митар је преминуо 1939. године. Сахрањен је у крипти храма где су, са Новог гробља, пренесени посмртни остаци његове деце Љубомира и Јулијане, прве супруге Лепосаве и таста Светозара.

После Другог светског рата, нове власти одузимају сву Митрову имовину. Његовој удовици Милици остављена је само једна собица у улици Милоша Великог бр. 41. Преминула је крајем децембра 1946. године. Њено име је уписано на надгробној плочи у крипти храма Св. великомученика Ђорђа, али није уклесана година њене смрти. Нема података где је сахрањена.

Данас у оквиру Храма ради дечје обданиште Ђурђевак Предшколске установе Чукарица.

Надгробна плоча ктитора Митра Јовановића и његове породице.
Надгробна плоча ктитора Митра Јовановића и његове породице.

Према Попису становништва Среза рачанског за село Оклетац 1863. године имао је браћу Раваила и Софронија и сестре Петрију и Даницу. У великој задрузи која је имала 16 чланова биле су и породице његових стричева. Сведочанство о њиховом пореклу исписано је на породичном споменику Раваилу Петровић, постављеном поред Дринског пута у Оклецу:

ПОРОДИЧНИ СПОМЕН РАВАИЛА РАЈЕ ПЕТРОВИЋА                                                                                                                       ТРГОВЦА ИЗ ОКЛЕЦА ЖИВИ 74 ГОД. УМРЕ 9 АВГУСТА 1927. ГОД.                                                                                                                                                               ОТАЦ  МУ ЈОВАН ЖИВИ 65 ГОДИНА УМРЕ 14 ДЕЦЕМБРА 1887. ГОДИНЕ.                                               МАТИ АНИЦА ЖИВИ 78 ГОДИНА УМРЕ 8. ФЕБРУАРА 1900 Г.                                                    СИН  ВИТОР МАШИН ШЛОСЕР ЖИВЕО 19 Г.УМРЕ 20. МАЈА 1904.                                                            СПОМЕН ПОДИЖЕ СУПРУГА СТАНИЈА, БРАЋА СОФРОНИЈЕ И МИТАР, СИНОВИ МИЛОРАД , ВИТОМИР И НОВАК, УНУК ЈОВАН И ОСТАЛА ПОРОДИЦА.
ПОРОДИЧНИ СПОМЕН РАВАИЛА РАЈЕ ПЕТРОВИЋА ТРГОВЦА ИЗ ОКЛЕЦА ЖИВИ 74 ГОД. УМРЕ 9 АВГУСТА 1927. ГОД. ОТАЦ МУ ЈОВАН ЖИВИ 65 ГОДИНА УМРЕ 14 ДЕЦЕМБРА 1887. ГОДИНЕ. МАТИ АНИЦА ЖИВИ 78 ГОДИНА УМРЕ 8. ФЕБРУАРА 1900 Г. СИН ВИТОР МАШИН ШЛОСЕР ЖИВЕО 19 Г.УМРЕ 20. МАЈА 1904. СПОМЕН ПОДИЖЕ СУПРУГА СТАНИЈА, БРАЋА СОФРОНИЈЕ И МИТАР, СИНОВИ МИЛОРАД , ВИТОМИР И НОВАК, УНУК ЈОВАН И ОСТАЛА ПОРОДИЦА.

Софроније, Јована Петровић-Ракић Јовановић (Оклетац, 1857 – Београд, 1839) трговац, као дечак отишао у Београд где постао виђен и успешан трговац. Уместо Петровић-Ракић, како су презиме задржали сродници који су остали у Оклецу, узео је презиме по оцу, Јовановић. Оженио се Катарином Тадић (1867 – 1905), удовом Стевана Думића, са којом је имао ћерку Емилију. Емилија се удала за Стевана Саве Мићића, потомка рујанског сердара Јована Мићића, са којим је имала сина Јована. Јованов син је Стеван Мићић млађи, архитекта и директор Хералдичког клуба у Хекторовићевој 6 у Београду је ми доставио податке о њима и фотографије, које су сведочанство њихових животних дела.

Софроније Јовановић, зет Стеван Мићић, ћерка Емилија и њихова деца
Софроније Јовановић, зет Стеван Мићић, ћерка Емилија и њихова деца
Архитехта и директор Хералдичког клуба Стеван Мићић праунук Софронија
Архитехта и директор Хералдичког клуба Стеван Мићић праунук Софронија

За писање овог чланка коришћено је:

1. Сајт Храма Св. Великомученика Георгија у Београду – Чукарица;
2. Стевица П. Матко: Биографија трговца и ктитора Митра Јовановића, рукопис;
3. Породична архива Стевана Мићића из Београда.

Митар Јосиповић

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена