Пројекат „геноцид у Сребреници“ осмишљен је у водећим државама политичког Запада у координацији, боље казати субординацији, са муслиманским политичким врхом у БиХ на челу са Алијом Изетбеговићем, још 1993. године.
Осмишљен је као типична „црна операција“, где је требало створити, а онда одржавати наратив о злочиначком карактеру Републике Српске, Србије и српског народа у целини, посебно њихових руководстава и националне интелигенције на крају XX века.
Описаним наративом требало је оправдати све злочине над српским народом и његовим државама у том истом, XX столећу, па и касније, ако се за њима појави потреба.
Приликом ослобођења Сребренице у јулу 1995. године од муслиманских крволока на челу са Насером Орићем, догодило се и масовно убиство око хиљаду муслиманских заробљеника, који су само делом страдали као резултат освете локалних српских јединица из наведене општине и околних насеља. Наиме, око 3.500 српских цивила убијено је у Сребреници и њеној околини од стране исламских фанатика Насера Орића од 1992. до јула 1995. године. Те жртве данас нико не помиње од стране оних који наричу да је „Српска резултат геноцида почињеног у Сребреници“.
Више од две трећине убијених муслиманских заробљеника, мушкараца, старијих од 16 година били су жртве међусобних сукоба разбијених Насерових јединица, док су један део њих (око 300 људи) убиле диверзантске снаге састављене углавном од странаца и које се нису налазиле у војно-одбрамбеном или безбедносном систему Републике Српске или СРЈ. То су чињенице.
Све касније приче о страдању Бошњака у Сребреници биле су само реализација идеје Алије Изетбеговића и Била Клинтона, ондашњег председника САД, о потреби организовања масовног убиства сребреничких муслимана, чија би жртва представљала залог за покретање војне интервенције против Републике Српске у рату у БиХ.
Такође, хистерија у вези са непостојећим геноцидом у Сребреници савршено је послужила аргументацији „оправданости“ злочиначке операције „Олуја“ коју су хрватске снаге извеле над Републиком Српском Крајином у августу 1995. године.
Истовремено, „тужна прича о сребреничком ‘ђеносајду’“ била је и „покривалица“ за злочин међународне заједнице у вези са њеном улогом у разбијању СФР Југославије и каснијим покушајем отимања Космета од Србије и агресијом НАТО против СРЈ. Опет, ниједан критеријум, ниједна норма међународног права која би морала да буде испуњена да би се један злочин могао квалификовати као геноцид, нису испоштовни.
Данас, све то знамо, па ипак, наратив о „геноциду у Сребреници“ опстаје. Срамном одлуком свега 43% чланица Генералне скупштине УН усвојило је необавезујућу „резолуцију о геноциду у Сребреници“ у мају 2024. године.
Опозиционо-блокадерске снаге у Србији, њене ведете, попут Маринике Тепић, Динка Грухоњића или Миле Пајић и данас шире отров у коме тврде да су Срби починили геноцид. Осим умно располућених блокадера нико им не верује у ту грозоморну фантазмагорију, која и служи антисрпским снагама у региону и Србији као механизам хибридног рата против српског народа. Такође, на тај начин мисле да могу да наруше углед српског председника Александра Вучића, који јесте велики борац против лажи о „геноциду у Сребреници“.
НАРОД НАД КОЈИМ ЈЕ НЕКОЛИКО ПУТА САМО У XX ВЕКУ ПОЧИЊЕН ГЕНОЦИД, НИЈЕ ГЕНОЦИДАН, ВЕЋ ЈЕ ЖРТВА, А ГЕНОЦИД НАД ДУХОВНОМ СНАГОМ И НАД ИСТИНОМ ЧИНЕ ЈЕДИНО БЛОКАДЕРСКЕ ФАЛАНГЕ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У СРБИЈИ!
нсуживо.рс
