Веровање да живот пише најневероватније и најлепше приче добило је потврду много пута, недавно и у подрињском селу Оклецу, смештеном између реке Дрине и огранака планине Медведника, на 20. километру магистралног пута Бајина Башта-Љубовија.
Да ће до тога доћи, ништа није указивало. Домаћин Драган Крстић Крле, власник престижне пекаре у Београду, афирмисани интерпретатор народних песама, по обичају своју крсну славу Ђурђевдан славио је у родном Оклецу, како рече, ту где су то вековима чинили његови преци. На слави се окупила Драганова породица, најближа радобина, али и комшије, пријатељи из завичаја и Београда. Међу њима нашао се и сјајни певач севдалија Ахмет Бајрић Бајро из Бихаћа, деценијама на привременом раду у Аустрији, људина са срцем већим и ширим од завичајне му Крајине, нежнијим и умилнијим од најтананијег севдаха.
На Драганову славу годинама долази и један од најближих комшија и другар из детињства Никодин Нешковић. Најчешће наврати на сат-два јер тог дана мора да стигне на још неколико места да врати славски зајам или га узајми. Ове године устаљена пракса мнорала је бити промењена баш због онога што живот зна да приреди.
Тешке и крваве ратне године са почетка последње деценије прошлог века на просторима Југославије изнедриле су и неке људе којима је људскост и човечност била изнад свега. Један од таквих је и поменути певач Ахмет Бајрић из Бихаћа.
-Сећам се, као да је јуче било, кад сам 1991. године путујући у Загреб на путу Бихаћ-Карловац видео једног војника у невољи. Без размишљања сам га ставио у кола и одвезао до болнице у главном граду Хрватске. Наредних дана интересовао сам се за њега и неколико пута ишао му у посету. Сазнао сам да је родом из околине Ужица, да се зове Никодин… Убрзо се ратни вихор распламсао и ја више ништа нисам знао о његој судбини- каже Ахмет Бајрић.
Никодин је остао у болници 28 дана, потом је успео некако да се уз помоћ војске Југославије врати у своје село. О спасиоцу Ахмету често је размишљао, али није могаo ни помислити да ће га срести после пуне 23 године и то у свом родном селу Оклецу код заједничког пријатеља Драгана Крстића.
– При доласку на славу код Драгана поздравио сам се са домаћином, са гостима, а кад је дошао на ред поздрав са човеком у плаво-белој тренерци, осетио сам неко узбуђење. Ни сам не знам шта се то десило. Пружили смо један другом руку и застали тако неколико секунди. Учинило ми се да га однекуд знам. У тренутку сам схватио да његове плаве очи потпуно личе на оне које сам видео у човека, који ми је помогао у невољи и обилазио на лечењу у Загребу. „Ахмете спасиоче, отело ми се из грла“ пре него што смо се нашли у загрљају сузних очију. Тражио сам га у мислима годинама, а он се појави у збиљи и то на стотинак метара од моје куће – прича Никодин и додаје – Ех, да је таквих људи више свет би цветао. Вечно сам му захвалан.
Узбуђен је био и Ахмет јер овакав сусрет може само живот да изрежира.
– Понекад ми је Никодин долазио у мислима. Питао сам се шта ли је било са њим, да ли је жив…Нисам ни слутио да ће ме судбина из Беча довести у његово село и да ћемо се овог пута срести у свечаној славској атмосфери код заједничког пријатеља Драгана Крстића. Никодин ми је поклонио литар ракије коју је он испекао. Оставићу је у кућном бифеу нек ме подсјећа на наш нови сусрет после скоро две и по деценије. Верујем да ће их бити још – каже Ахмет Бајрић.
О Ахмету Бајрићу све најлепше прича и Драган Крстић.
-Ахмет је пре свега диван човек, певач каквих је мало на просторима бивше Југославије. Имали смо више заједничких концерата, наступа на ТВ станицама и сваки пут сам се одушевљавао њиме. Обожава га и моја породица – истиче Драган.
Бајрић је био два дана у Подрињу. Једно поподне првео је у Бајиној Башти где се срео са пријетељом Властимиром Безаревићем. Уз песму, Земино и Џиџино музицирање провели су вече у ресторану „Две липе“ на обали Дрине.
В.М.
ЧОВЕК ЗА ПОШТОВАЊЕ
Милан Вучићевић из Оклеца сазнао је за долазак Ахмета Бајрића на славу код Драгана Крстића и пожелео да га сретне па је до сусрета дошло.
-Почетком деведесетих година прошлог века радио сам у Бечу и ту се упознао са Ахметом. Свраћао сам у његов ресторан и једном му се пожалио да не могу да се снађем за стан. Он ми је без размишљања понудио да будем код њега без икакве накнаде, још ми је давао пиће и храну, све док не решим тај проблем. Остао сам код њега месец дана. Мало сам још радио па сам се вратио у родно село, али човека за поштовање, какав је Ахмет, никад нисам заборавио.У то време прикупљали смо средства за градњу цркве у Гвосцу, прилог је дао и Ахмет. Ево, случај је хтео да се сретнемо после 22 године. Срећан сам због овог сусрета, који је и њега обрадовао-каже Милан Вучићевић.
