Српска православна црква и верници славе данас Лазареву суботу, познату и као Врбица, али и Светог свештеномученика Василија Анкирског.
Многе породице Лазареву суботу славе као крсну славу. Овај дан у календару је обележен потамњеном црном бојом.
Лазарева субота, прославља дан када је Исус Христос васкрсао четири дана мртвог Лазара, што је видело много људи, па се вест о чуду Христовом проширила на све стране.
Лазар је, потом живео још тридесет година као епископ на Кипру, где је и сахрањен. Његове мошти почивају у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ“.
Беру се младе врбове гране
На Лазареву суботу беру се младе врбове гране које се освештавају у цркви и деле народу, па се зато данашњи празник зове и Врбица.
Врбицу обично у цркву носе деца у суботу после подне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.
У Српској православној цркви, Врбица је дечји празник јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.
Данашњи празник најављује Цвети
Данас се бере и цвеће које се не уноси у кућу, већ потопи у воду да преноћи, а на Цвети, се укућани њоме умивају. Обичај је да се млади међусобно дарују цвећем.
С обзиром на то да је празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро играти и певати.
Славска трпеза је увек посна. Данашњи празник најављује сутрашњи – Цвети, када је Исус Христос свечано ушао у Јерусалим.
Свештеномученик Василије, презвитер анкирски
Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време прочуо се као истински пастир стада православног у Анкири. А кад је потом ступио на престо Јулијан Одступник и почело гоњење хришћана, Василије је јавно разоткривао нечасну работу и утврђивао своје људе у вери. Зато је био бачен у тамницу. Па кад је цар Јулијан дошао у Анкиру, Василије је изведен пред цара, Цар је почео да га наговара да остави Христову веру обећавајући му почасти и богатство.
Тада је Василије одговорио цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?… Зато ће ти се ускоро одузети ововремено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама“.
Разљутио се Јулијан и наредио да се Василију сваки дан дере седам каиша коже с тела. И тако су и радили мучитељи неколико дана. Када је Василије поново изашао пред цара, он је узео сам са себе један каиш своје сопствене хоже и бацио Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!“.
Тај догађај разгласио се по вароши, и цар се од стида уклонио тајно из Анкире у Антиохију. Василија су продужили да муче усијаним гвожђем док није предао душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.
Тропар (глас 4):
Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Василије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.
телеграф.рс
