Свети Сава, по рођењу Растко Немањић, био је рашки племић највеће династије наше историје, лозе Немањића, који је делима направио велике промене у нашем народу.
Младост Растка Немањића
Године 1174. у месту Рас, родио се Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане.
Растко је одрастао уз браћу Вукана и Стефана (ког познајемо и као Стефана Првовенчаног). Њихов отац Стефан Немања, имао је велике планове за своје синове, а то је и показивао. Када је Растко имао око 15 година, велики жупан га је поставио за жупана некадашње кнежевине Захумље.
Но, Растко је већ почео да показује одбојност према владању, због чега се на месту жупана задржао мање од годину дана. Како је време пролазило, интересовање Растка за круну постајало је све мање, али се зато развијала и јачала љубав према православљу.
Моћ, престол, слава и главна реч лидера земље, позиција је коју нико не би одбио, али не и млади Растко. Његова душа водила га је на другачију страну. Легенда каже да је Растко знао да би се суочио са породичним неприхватањем његове жеље да живот посвети искључиво Богу и цркви, због чега се искрао из породичног дома и одбегао у средину којој се представио као просјак и бескућник. Наиме, рекао је родитељима да иде у лов са другарима, чему су се обрадовали, јер је Растко био веома повучен. Тај тренутак био је прекретница његовог живота. Како легенда каже, његова повезаност са хришћанством била је јача од жеље за троном, али је даноноћно страховао да га отац пронађе и врати кући.
Када је Растко постао Свети Сава
Године 1191. Растко се упутио на Свету Гору у манастир Хиландар, који је и до дан-данас остао један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва. Отворених руку прихватају 16-годишњег Растка, који је био спреман да учи од монаха овог манастира.
У то време потрага за принцем била је већ у току, а када су српски војници коначно пронашли Растка на Атосу, објаснили су му бол и тугу родитеља који сваког дана очекују његов повратак. Ухваћен неспреман, Растко је неочекиване госте молио да га не одведу, но њихово наређење је другачије говорило. Растко је тада рекао да треба бити „воља Божја“ и да ће са њима кренути следећег јутра.
Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено, узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу, прочита молитве и промени му име. Растко је те ноћи уступио живот Сави, новом имену које је променило све.
Ујутру, војвода који требало да пође са Растком назад, није могао да га пронађе. Почео је да бес искаљује на монасима, а Сава, видевши то, даде војводи своје племићко одело и писмо намењено његовим родитељима, уз речи да је војвода видео монаха по имену Сава. И тако, Свети Сава остаје на Светој Гори.
Сава је наставио да обилази Свету Гору, бос, живећи на хлебу и води и дивљењу Божјој креацији. Даривао је поклоне монасима, које му је отац након писма послао. Све то је Сава делио у замену за знање.
Први српски архиепископ
Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искрено желећи добро Српској цркви, те су инсистирали да Сава буде њен први архиепископ. Тако и би, Сава је постао први српски архиепископ. Иако је био тужан што се растаје од Свете Горе, са поносом је понео све што је научио тамо.
Сава са још неколико монаха одлази у Солун, где је започео рад са својим ученицима. Преписивао је књиге, а оне које је сакупио, преведене су на српски језик, како би ширио знање у својој земљи. Све лепо што је уочио у солунским црквама, од уметника је тражио да тако нешто учине иза Жичу, као и друге манастире. Када је прикупио све што је желео, кренуо је за Србију.
У Србији се посветио манастиру Жича, који је задивио свет. Један од најважнијих дана био је дан Спасовдан, 1220. године. Тог дана, први српски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи, пише „Храмсветогсаве.рс“. То је допринело независности српског народа и цркве од страних држава. Но, Сава није заборавио да је он ту да служи народу, па је позвао и најсиромашније, да тог дана преузму дарове и прославе краља.
Сава је пред сабором одржао беседу о правој вери, којом поучава властелу и новоизабране епископе основним догмама хришћанске ортодоксије. Сава им је објаснио да су „оци наши“ примили хришћанску веру са недостацима, па је Бог уздигао њега на овај положај да „испуни недостатке отаца наших“. Он је апеловао на све да се држе праве вере.
Смрт
Сава се повлачи са положаја архиепископа 1234. године, након ширења знања, проповедања правих хришћанских вредности, отварајући школе и културно уздижући српски народ. За наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго путовање на Исток.
У Цариграду је примио позив бугарског цара Ивана Асена II, који га је позвао у посету. Почетком 1236. стигао је у Бугарску, где га затиче смрт у бугарској пријестоници Великом Трнову. Према предању, након учешћа у церемонији благосиљања воде добио је прехладу, која се развила у упалу плућа, од чега је и умро.
Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав 1237. године.
Светог Саву памте и као великог учитеља, за кога су везане разне поучне приче, анегдоте, али и његова предања. Велики број школа носи име по овом свецу и доброчинитељу, те је у његову част предодређена школска слава по њему. Деца на овај дан одлазе у школе, али је дан без наставе, већ испуњен дружењем и причама о принцу, који је променом имена променио и свет.
она.рс/дрина.инфо
