УСПОН НА КАЈМАКЧАЛАН ОКУПИО ЈЕ ПОТОМКЕ СРПСКИХ ВОЈНИКА, ПРИПАДНИКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ И ПРЕДСТАВНИКЕ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ, ПОВЕЗУЈУЋИ ЛИЧНЕ ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ СА СЕЋАЊЕМ НА ЈЕДНО ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ МЕСТА СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ВИШЕДЕЦЕНИЈСКЕ ВЕЗЕ СРБИЈЕ И БРИТАНИЈЕ.
Породичне приче на планинској стази
Међу учесницима успона био је и брачни пар из Чачка. На Кајмакчалан су дошли због својих дедова, који су се борили на овом подручју. Један се вратио кући. Други је остао на планини, далеко од породице.
Њихов долазак дао је успону личну димензију. За неке је то био сусрет са местом из историјских књига. За друге, прилика да стану тамо где су њихови преци прошли кроз рат.
На врх су стигли и припадници српске жандармерије. Неки су део пута савладали бициклима. И они су дошли да одају почаст погинулима и подсете на везу између данашњих генерација и људи који су се борили пре више од сто година.
Место које је добило име „Капија слободе“
Кајмакчалан је део планине Ниџе, на граници данашње Северне Македоније и Грчке. У септембру 1916. године српска војска водила је тешке борбе са бугарским снагама за освајање врха. После вишенедељних окршаја, положај је заузет 30. септембра.
Војници су га назвали „Капијом слободе“. Освајање врха било је важан корак у наставку савезничких операција на Солунском фронту. Цена борби била је велика. Према подацима Министарства одбране, на Кајмакчалану и околним положајима погинуло је око 4.800 српских војника. Око 2.000 водило се као нестало, док је приближно 30.000 било избачено из строја.
Данас је успон и физички изазов и прилика да се упозна терен на којем су се одвијали догађаји. Стаза води кроз каменит пејзаж, изложен ветру и променљивим временским условима. Остаци положаја и ратне опреме сведоче о борбама које су обележиле овај део фронта.
Шкотски траг у српском сећању
Један детаљ са успона посебно је скренуо пажњу на историјске везе Србије и Британије. Амбасадор Фергусон носио је шал са мотивом српског тартана. Тартан је препознатљива шкотска шара од укрштених пруга, традиционално повезана са клановима.
Српски тартан настао је у Шкотској као омаж Србији и заједничкој прошлости. Његов мотив подсећа и на докторку Елси Инглис и шкотске медицинске сестре које су током Првог светског рата помагале српским војницима. Шал се израђује у Шкотској и представља савремени знак пријатељства и историјског памћења.
Британска помоћ Србији током рата имала је и медицинску и хуманитарну димензију. У близини Острова радила је болница са око 200 кревета, у којој су збрињавани рањени и болесни српски војници. Међу хуманитаркама које су остале упамћене била је Кетрин Мери Харли. Организовала је амбулантне јединице и наставила да помаже српској војсци и у тешким околностима. Погинула је 1917. године током бомбардовања.
У знак захвалности, на њеном гробу исписана је порука: „На твоме гробу уместо цвећа цветаће захвалност Срба за твоја дивна дела.“
Фергусон је током посете поменуо и књигу владике Николаја Велимировића „Српска трагедија“ („Serbia’s Tragedy“), објављену 1915. године. Књига је посвећена британским лекарима и медицинским сестрама који су помагали Србији.
Заједничка прошлост, данашње везе
Успон на Кајмакчалан повезао је учеснике различитих генерација и животних прича. За потомке војника то је било лично ходочашће. За представнике две земље, прилика да се на историјском месту подсете ратног савезништва и веза које су се развијале током деценија.
Посета је део ширег настојања да се мање познате приче о српско-британским односима представе и сачувају. Један од пројеката који се бави том темом је документарни филм „Раме уз раме“, намењен британском тржишту. Филм истражује историјске везе две земље и људе који су их градили.
На Кајмакчалану се та заједничка прошлост види у пејзажу, спомен-обележјима и породичним сећањима. Успон до врха завршио се тамо где се сећање на ратне године и данас чува као део заједничке историје.
Пише: Пуковник Ник Илић
дрина.инфо
