Петнаестогодишњи Душан Фредотовић из Бајине Баште, уз подршку породице, кроз године терапија, школу, пливање, бицикл и парастрељаштво, сваког дана доказује да упорност, љубав и осмех могу да помере границе.
Душан Фредотовић из Бајине Баште, дечак је чије одрастање од самог почетка прати много рада, стрпљења и упорности. Због церебралне парализе, вежбе су постале део његовог живота још од другог месеца. Али оно што Душана најбоље описује нису дијагнозе, терапије ни препреке — већ његов осмех, ведрина и невероватна воља да сваког дана иде корак даље.
Његово детињство било је другачије од детињства већине вршњака. Док су многа деца летовања и зимовања памтила по одморима, Душанова породица често је путовала у бање, на терапије и лекарске контроле. До седме године два пута годишње боравио је у Бањи Ковиљачи по два месеца, а уз то је одлазио и на терапије у Београд, које су трајале по два или три месеца у континуитету.
Када је кренуо у школу, обавезе су постале другачије, али вежбе и терапије нису престале. Бања Ковиљача остала је део његовог ритма, два пута годишње по 21 дан, док су терапије у Београду и даље трајале по неколико месеци. Уз све то, Душан је настављао да вежба и код куће.
Ипак, кроз све те године, он није одрастао као дечак који одустаје, већ као дечак који уме да се радује, да се бори и да верује. Редовно похађа школу уз подршку асистента и постиже врло добар и одличан успех. Они који га познају знају да је вредан, добар, насмејан и увек спреман да помогне другима.
Душан воли да буде активан и да проба оно што га радује. Вози бицикл, а учествовао је и на бициклијади, показујући да за њега сваки нови изазов може да буде још један корак напред. У његовом случају, свака таква активност носи посебну вредност — јер иза ње стоје труд, жеља и храброст да се не одустаје.
Посебно место у Душановом животу има вода. Пливање је за њега постало много више од терапије — постало је радост, слобода и простор у коме се осећа снажно. Занимљиво је да је Душан научио да плива пре него што је проходао. Са седам година први пут је запливао у Перућачком језеру и од тада је вода постала његов велики савезник.
Лети плива у језеру и Дрини, а када прође летња сезона, сваке недеље одлази на затворени градски базен у Ужицу. Последње две године током лета тренира у Врњачкој Бањи, на отвореном базену, уз тренера, и то свакодневно — по два тренинга дневно.
Иако су вежбе део његове свакодневице, Душан је пре три године пожелео нешто више. Пожелео је да се бави спортом. У Бајиној Башти, због његовог здравственог стања, избор није био велики, али родитељи су били спремни да га воде и у Ужице, само да пронађе спорт у ком ће уживати.
А онда се догодио сусрет који је променио много тога. Током контроле у Београду, код докторке Данијеле Вукићевић, која Душана прати од његове прве и по године, родитељи су у разговору споменули да би он волео да нешто тренира — можда стрељаштво. Докторка је одмах препознала колико је та жеља важна. Узела је телефон, окренула број и заказала састанак.
Тако је Душан упознао Ненада Пајића, селектора репрезентације Србије у парастрељаштву. Убрзо је постао члан Стрељачког клуба особа са инвалидитетом „Победник” из Београда и почео да тренира парастрељаштво, дисциплину ваздушна пушка.
Од првог сусрета са пушком и стрељаном, Душан је осетио да је то спорт који му прија. Када је у Београду због терапија, тренира у стрељани клуба „Победник”, а када је у Бајиној Башти, локална стрељана му је уступила једну линију за тренинг.
Због година дуго није могао да се такмичи. Али Душан је наставио да тренира. Није га поколебало то што мора да чека. Радио је стрпљиво, мирно и упорно, баш онако како је навикао од најранијег детињства.
Када је напунио 15 година, стигла је и његова прва велика прилика — Отворено првенство Београда. Душан је наступио и освојио треће место.
Та медаља за њега и његову породицу значи много више од спортског резултата. Она је симбол свих година рада, свих путовања, свих терапија, сваког тренинга, сваког малог корака који је водио ка великом успеху. То је доказ да се упорност исплати и да снови, када се чувају довољно дуго, једног дана пронађу свој пут.
Душанова прича није прича о ограничењима. То је прича о дечаку који сваког дана показује колико човек може када има подршку, љубав и вољу. Он руши баријере — неке лакше, неке теже — али увек са осмехом.
И баш зато је Душан пример да храброст не мора увек да буде гласна. Понекад је довољно да се појави у облику дечака који вежба, плива, вози бицикл, тренира, смеје се и иде напред — корак по корак, својим путем.
Сви који желе да подрже Душана у наставку терапија, рехабилитација и свакодневних корака напред, могу то учинити путем Фондације „Хуманост без граница”. СМС помоћ је могућа слањем броја 222 на 2407, као и уплатом на динарски рачун 160-6000001919525-73. Свака подршка његовој породици значи много.
