У радионици Милоша Ђукића Ђуке сваки алат има своје место, а на радном столу налази се отворена хармоника, са механизмом који већини људи остаје сакривен испод кућишта.
Десетине ситних делова, полуга, жица и гласова морају бити савршено усклађене да би се притиском на једну дирку добио чист тон. За Милоша је та сложеност свакодневица, али и љубав која је почела још у основној школи.
Овај тридесетрогодишњи Бајинобаштанин већ као основац заинтересовао се за хармонику. Најпре је пожелео да научи да свира, а док је упознавао инструмент и његове могућности, све више га је занимало шта се налази испод украшеног кућишта, како настаје звук и због чега хармоника понекад престане да свира онако како би требало.
Из љубави према музици постепено се развило интересовање за поправку инструмената. Тајне овог ретког и захтевног заната учио је од мајстора Живка Драгана. Посматрао је сваки поступак, упознавао делове и механизме хармонике и постепено преузимао све сложеније послове. Када је стекао довољно знања, искуства и сигурности, отворио је сопствену радионицу и започео самосталан рад.
Милош се, упоредо са мајсторским послом, активно бави и свирањем хармонике. Управо му познавање музике помаже да чује оно што се не може увек видети — тон који одступа, неуједначеност у раду или проблем који музичару смета током наступа.
То што је и сам свирач омогућава му да инструмент не посматра само као сложен механизам. Он зна како хармоника треба да лежи у рукама, како треба да реагује на покрет меха и притисак дирке и какав звук музичар очекује када после поправке поново узме свој инструмент.
Од ситног квара до потпуне обнове
Милош данас важи за једног од најмлађих мајстора хармонике, а његов рад посебно је значајан јер људи који познају овај занат нема много. У његовој радионици поправљају се механика, дирке, басови, гласови и мехови, обављају чишћење, подешавање и штимовање, а постепено улази и у најсложеније послове који подразумевају израду појединих делова и нових инструмената.
– Што се хармоника тиче, радим све, а помало и правим нове – каже Милош.
Међу првим инструментима на којима је учио да ради биле су хармонике познатих произвођача „Далапе“, „Скала“ и „Гуерини“. Свака има другачију конструкцију и карактеристике, па је сваки нови инструмент за младог мајстора представљао нову лекцију.
Мањи квар може бити отклоњен за неколико сати, док сложенији послови трају данима. Понекад је потребно потпуно раставити хармонику, проверити читав механизам, заменити оштећене делове и затим све поново пажљиво подесити.
За такав рад нису довољни само алат и техничко знање. Потребни су добар слух, стрпљење, мирна рука и способност да се узрок проблема препозна и онда када споља није видљив. На крају се проверава сваки тон, јер поправка није завршена када се врати последњи шраф, већ тек када инструмент поново звучи онако како би требало.
Из Истанбула у Бајину Башту због једне хармонике
Колико се глас о Милошевом раду далеко чуо најбоље показује необична прича о музичару из Истанбула. Он није желео да вредан инструмент пошаље курирском службом нити да га повери неком мајстору у великом граду. Са својом хармоником допутовао је авионом у Србију, а затим стигао у Бајину Башту како би је лично предао младом мајстору.
Први контакт остварили су телефоном. Музичар је објаснио какав проблем има, а затим најавио да ће доћи са инструментом. За њега хармоника није била само вредан предмет, већ средство за рад и инструмент чији звук добро познаје.
Када је Милош отворио хармонику, било је јасно да поправка није једноставна и да посао не може бити завршен за неколико сати. Била је потребна темељна интервенција, са растављањем, провером великог броја делова и пажљивим подешавањем целог инструмента.
Музичар је зато одлучио да остане у Бајиној Башти и сачека завршетак посла. У граду је провео чак 25 дана — онолико колико је било потребно да хармоника буде потпуно оспособљена.
Његов боравак најбоље показује колико му је било важно да посао буде урађен како треба. Истовремено, представљао је велико признање за Милоша: неко је допутовао авионом из милионског Истанбула, стигао у малу радионицу у Бајиној Башти и остао готово месец дана јер је веровао знању овдашњег мајстора.
Када је после 25 дана хармоника поново засвирала, за музичара је то значило повратак инструменту са којим ради и наступа, а за Милоша потврду да се добар глас о мајстору гради стрпљењем, знањем и одговорним односом према сваком послу.
Овај сусрет остао је једна од најупечатљивијих прича у његовом досадашњем раду. Показао је да квалитетан занат не познаје границе и да људи, када пронађу мајстора којем верују, понекад нису спремни само да пошаљу инструмент, већ и да допутују са њим и остану све док поново не чују његов прави звук.
Мајстор доступан 24 сата
У Милошеву радионицу хармонике стижу из различитих делова Србије, али и из Немачке, Мађарске, Аустрије, Турске и других земаља. Поверење се најчешће преноси од музичара до музичара, па свака добро урађена поправка постаје најбоља препорука.
Иако део послова може да се планира и заказује, овај занат понекад захтева и хитне интервенције. Дешава се да се хармоника поквари усред свирке, на слављу, свадби или другом наступу, када музичар нема резервни инструмент и не може једноставно да прекине посао.
Због таквих ситуација Милош је својим муштеријама доступан 24 сата. Телефон може да зазвони касно увече, током викенда или усред прославе, а потребно је брзо проценити квар и пронаћи решење које ће музичару омогућити да настави наступ.
За музичара који је усред свирке остао без инструмента, таква помоћ има посебну вредност. Због тога Милош свој посао не посматра само као поправку механизма већ и као одговорност према људима којима хармоника представља средство за рад.
Сваки инструмент носи своју причу
Неке хармонике које стижу у радионицу користе се готово свакодневно на наступима и весељима. Друге су годинама чуване у породичним кућама. Некада их је свирао отац, деда или неко други чији звук породица памти.
Такве поправке имају посебну тежину, јер вредност инструмента није само материјална. У њему су сачуване успомене на породична окупљања, славе, свадбе и људе којих више нема.
Када таква хармоника поново засвира, мајстор не враћа у живот само један инструмент. Он враћа звук који је неко памтио годинама и омогућава да породична хармоника настави да живи у рукама нове генерације.
Поред хармоника, Милоша одмалена привлачи техника. Бави се електроником, поправком интерфона, рачунара, микрофона и других електронских уређаја. Ипак, хармоника има посебно место јер у њој спаја музику, техничко знање и занатску прецизност.
Редак занат који има будућност
Прича Милоша Ђурића Ђуре показује да млад човек може да развија редак занат у свом граду и да из Бајине Баште сарађује са људима из целе Србије и иностранства.
У времену у којем се многе ствари брзо одбацују и замењују новим, његова радионица подсећа да вредне предмете треба чувати и поправљати. Добро направљена хармоника може да траје деценијама, али само ако постоје људи који умеју да јој врате исправност и сачувају препознатљиви звук.
Овај занат чува и део музичке традиције. Хармоника је деценијама присутна на породичним слављима, народним окупљањима и весељима. Њен звук пратио је бројне генерације, а захваљујући мајсторима попут Милоша, стари инструменти могу наставити да свирају и у рукама оних који тек долазе.
А када се после дуге поправке или хитне интервенције усред ноћи поново чује први чист тон, Милош зна да је његов посао завршен. Хармоника поново свира, музичар може да настави свој наступ, а из мале бајинобаштанске радионице у свет одлази још једна прича о знању, стрпљењу и љубави према занату.
дрина.инфо
