Импресиван портрет Јована Мемедовића на реци

0 120

На плацу рециклажног центра ЕКОСтар ПАК у Београду, архитекта и уметник Андреј Јосифовски, познатији као “Пијаниста” направио је портрет који плута по води, сачињен од пластичних флаша! Поставка је дуга  20  а широка 12 метара и заузима површину од 240 квадрата, а куриозитет је чињеница да је реч о првом уметничком подухвату овог типа, где се један лик оцртава слагањем мозаика од одбачених пластичних флаша сакупљених са река.

На слици: Портрет Јована Мемедовића, Фото: Петар Сарчев

Повод овог рада под називом “SAVE OUR HOME” – “Сачувајмо нашу кућу” и целокупног пројекта “Чишћење”, настао је из жеље да се подигне свест о важности чувања животне средине, као и о значају рециклирања отпада у остварењу тог циља. Идеја да се нешто конкретно учини,дошла је после овог Цовид лета, које је већина наших људи провела у Србији и онога што је немаром иза њих остало у природи,након што су после одмора отишли својим кућама.

“Јован Мемедовић је сигурно неко ко води рачуна о свима нама, како год да се гледа на његову мисију очувања животне средине. Његове емисије кутлурно-образовног карактера, су попут оних уз које се некада одрастало, а које су откривајући нам тајне природе , заправо говориле о нашим потребама и нашем здрављу!”, говори Јосифовски, коме је за прављење портрета од флаша било потребно пет дана непрестаног и напорног рада. За тих пет дана проведених на плацу рециклажног центра ЕКОСтарПАК у Земуну, “Пијаниста” је уз помоћ петнаест пријатеља успео да пројекат приведе крају

“Инспирацију сам пронашао у једној од Јованових емисија “Само природно” где је он возио кану по реци Дрини пуној разног отпада и чије обале увелико попримају обрисе депонија. И сам је то назвао “права еколошка катастрофа”. Неколико месци касније, у филму “Тежина ланаца 3” Бориса Малагурског, Јован прича о томе како је тамошње људе преобратио, да их је на крају било срамота шта су чинили и да су реку кренули да чисте. Једно је сигурно, свест може да се подигне, али да би се то постигло треба широм отворити врата образовању И култури . Овог лета, пуно времена сам проводио на мојој омиљеној, реци Сави, И у неверици сам гледао сав тај силни отпад који она носи. Кренуо сам да га сакупљам и да бих од тога створио дело које ће да  макар на трен покаже да је лепота реке нешто што треба неговати. Као што су људске очи огледало душе, тако су И реке огледало природе.Морамо да будемо одговорни, јер не живимо сами на овом свету, већ као део универзалног екосистема. Иако смо на овој планети само у пролазу, не дозволимо да нас себичност обузме, јер иза нас увек остаје неко ко нам је био драг. Нека онда она иза нас,ако не лепша, остане макар иста онаква  какву смо је и затекли. Овом приликом сам желео да и ја скренем пажњу на озбиљне проблеме, које као једно цивилизовано  друштво, не би смели да имамо. Недопустиво  је на пример, да се рециклажа промовише, а да се онда сво дјубре на исту гомилу баца. За сада је свест о томе јако лоша, а овај рад је требало да покаже да рециклирани отпад има своју корисну намену. Слично је и са отпадним водама које се изливају директно у реку, уместо да се претходно пречишћавају. На крају, и овај рад је, служио да пренесе поруке, јер чему лепота ако не развија крила.”, додаје Јосифовски.

Целокупна израда цртежа одвијала се јако споро, иако је претходно била прецизно осмишљена, на самом поччетку радова се показало да ће много времена требати да се у мрежу уплете 4000 флаша.
Помоћ је убрзо стигла са свих страна,од пријатеља, колега, пратилаца…

“Можда је и најтежи део био плетење флаша у мрежу по унапред исцртаној шеми. За то ми је требало преко три дана, да бих последњи дан позвао пријатеље у помоћ, јер раду није било краја. После сам бојама направио валере на флашама. Најзахтевније је било поставити све флаше тако да могу да се транспортују. Била су то четири велика ваљка дужина од 2,4 до 3,6 метара. Иако ми је било први пут да овако нешто радим, веровао сам да ћу успети.  Захвалио бих се домаћинима из фирме ЕКОСтар ПАК, који су ми дали на располагање све што ми је било потребно, а посебно се захваљујем мојим пријатељима који су били уз мене све време и свесрдно ми помагали ”, наводи Андреј.

Као следећи корак оваквог једног пројекта Јосифовски истиче да би то требало да буде јединствена  акција у општинама које су били највише на ″удару″ туриста током овог лета, а потом ће се посветити  скулптурама које је већ почео да ради по дивљим депонијама смећа.

Андрејев тескт о пројекту преносимо у целости:

“Никада не можеш два пута ући у исту реку, јер чак ни она није увек иста. Филозоф је можда хтео да каже да се људи мењају и да рекама тече време, али свакако, као највероватније, остаје уверење, да је реку поистоветио са животом. Све реке теку и тако је још од почетка времена, низбрдо ка ушћу и узбрдо ка извору. Закони природе управљају њихиовим токовима, а људи су ту да их следе. Реке су сигурно старије, јер без њих нема живота и нисмо ми ти, који смо тренутно на сцени, са којима ће и реке отећи. Без нас оне никада неће бити исте јер оно што је једном било заувек остаје, као непрестани ток, као сећање.

Људи који познају реке кажу да оне имају своју ћуд и да осим тајни од људи неће примити ништа друго. Није ли то људски? И човеку се све може узети, али му се силом ништа не може дати. Чему онда такво понашање? Нису реке ту због нашег ђубрета, нити је ђубре каква тајна. Оно што не потоне једног дана излиће се гневом. Обрни, окрени, реке теку и нашим венама и као што се ликом својим можемо у њима препознати, тако се и оне у нама могу преобразити. Ваљда је то Божија воља, што се никада не може двапут у истом дану осванути. Једном у реци покрштени, заувек покрштени. Је ли то онда прочишћење наше, ако се у реку ђубре баца? Хоћемо ли вратити време ако исто ђубре и сутра угледамо? Да ли ћемо вечно живети ако другим бићима ђубретом живот затрујемо?
Мисионар Јован Мемедовић обишао је света пратећи реке стопама наших предака, не би ли нам показао пут којим је ишао и онај филозоф, у чијим очима су се огледале реке. Легенда каже да је он тако стигао до краја света и да је тамо у поруци једне боце нашао чаробну формулу, којом се од ђубрета нове ствари праве, а речне виле му у знак захвалности од тога направише лик, да плови рекама док је света и века. Прича се да је тамо, међу својима у Бајиној Башти показивао цедуљу на којој је писало рециклажа-прочишћење. У потпису је стајало Пијаниста. Остаће тајна да ли то била она цедуља коју је нашао у боци и да ли је и тај Пијаниста са вилама имао какве везе. Али то и није тако важно. Важно је да реке теку чисте. Оне знају.“

Дрина инфо портал

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена