Михаило Марковић, којег су у врху Странке слободе и правде промовисали као ново лице и политичку наду Драгана Ђиласа и Маринике Тепић, напустио је општински одбор те странке у Бајиној Башти, чиме је у потпуности оголио сву беду, сујету и лицемерје опозиције.
Како незванично сазнајемо, Марковић се до рамена упрљао покушавајући да се наметне као вођа локалних блокадера. Млад, амбициозан и гладан политичке моћи, желео је да се докаже и истакне, али се врло брзо суочио са суровом реалношћу унутар сопствених редова. Пут му је пресекао стари политички преварант Иван Милосављевић – човек који годинама кружи политичком сценом као лешинар, без икакве идеје, али са огромном жељом за контролом.
Међутим, ни Милосављевић, како се све гласније говори у политичким редовима, не делује као самостална фигура. Конце, и њега и такозвану „омладину“, директно повлачи београдски опозициони посланик из Алексићеве странке – Урош Ђокић, који Бајину Башту посматра као још једну пијацу за трговину унутар опозиционих кланова.
Овај расцеп јасно показује да код њих нема никаквог „уједињења“, нити било каквих идеала, већ искључиво голу борбу за превласт – по принципу: чији је газда у Београду јачи, тај је главни и у Бајиној Башти.
Народу је одавно јасно да се они не боре ни за грађане, ни за општину, већ искључиво за личне интересе, позиције и фотеље. Чим се у њиховим редовима појави неко ко не жели да пузи, клима главом и слепо слуша наређења – бива склоњен, маргинализован или избачен.
Ако се овако понашају док су у опозицији – свађалачки, сујетно и подло – остаје само да се запитамо: шта би тек радили када би, не дај Боже, дошли на власт?
дрина.инфо
