Михољске задушнице, један од четири велика дана у години посвећена сећању на упокојене претке и ближње, обележавају се 10. октобра. Тог дана верници одлазе у цркве и на гробљак ако би се молили за покој душа својих најмилијих и сачували успомену на оне који више нису међу живима.
На овај дан у православним црквама служи се света литургија и парастос за упокојене. Верници потом обилазе гробове својих ближњих, чисте их и уређују, пале свеће, каде их тамјаном и моле се за покој душе.
Михољске задушнице представљају дан молитве, мира и љубави према упокојенима, али и подсећање на пролазност живота и духовну повезаност која, према хришћанском веровању, не престаје смрћу.
Шта се носи на гробље?
Обичај је да се на гроб донесу кувано жито, вино, колач и свеће. Свештеник током парастоса вино прелива, док се жито приноси као симбол молитве и сећања на упокојене.
Жито у православној традицији симболизује васкрсење и нови живот, вино подсећа на крв Христову, док свећа представља светлост и вечност.
Након помена, у појединим крајевима Србије храна се дели сиромашнима или комшијама „за душу“ покојника. На тај начин, како налаже обичај, доброта и љубав према ближњима настављају се и након смрти.
„Бог да им душу прости“
Након одласка у цркву и парастоса, верници обилазе гробове својих најближих, пале свеће и изговарају молитву:
„Бог да им душу прости и упокоји их где праведници почивају.“
Задушнице су, према народном схватању, и дан праштања и помирења. Покојници се тада не би требало помињати само кроз тугу и очајање, већ и са надом и вером у вечни живот.
Постоји и веровање да онај ко на Задушнице запали свећу, пали је не само за своје претке већ и за све оне који немају никога да их се сети.
Зашто се носи цвеће на гробље?
Цвеће је један од незаобилазних делова посете гробљу. У народу постоји веровање да је за Михољске задушнице посебно прикладно цвеће попут хризантема, које цветају у касну јесен и повезују се са пролазношћу, жаљењем и смрћу.
Кале и љиљани симболизују одлазак душе на други свет, док могу да представљају и невиност када је реч о особи која је преминула млада.
Цвеће на гробљу, у ширем смислу, треба да подсећа на пролазност живота – оно цвета, а затим вене и суши се.
За многе је оно ипак пре свега украс којим се гробови уређују и улепшавају. За вернике који долазе да се помоле за покојне, међутим, цвеће и свећа представљају знак љубави, сећања и жеље за спасењем душе.
На гробље се иде пре подне
Према народном веровању, на гробље би требало отићи што раније, односно пре подне, како би се сви обичаји обавили док је дневна светлост.
Тога дана није прикладно бавити се тешким пословима. Време се, према традицији, посвећује молитви, породици, сећању на упокојене и обиласку гробова.
Уколико неко није у могућности да оде на гробље, обичај је да у цркви запали свећу за своје покојне.
Михољске задушнице и „Михољско лето“
Михољске задушнице падају у периоду познатом као Михољско лето, када се након првих јесењих дана природа често накратко окупа у сунцу и благој топлоти.
Због тога у народном предању постоји веровање да су и Михољске задушнице „благе и мирне“, баш као што би, према том схватању, требало да буде и душа човека који се тога дана моли за своје најближе.
Молитва за покојне
Једна од молитава за упокојене гласи:
„Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично…“
Молитва се завршава речима:
„Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
курир.рс
