Пензионисани генерал-пуковник Владимир Лазаревић, некадашњи командант Приштинског корпуса Војске Југославије, гостовао је у подкасту „Тврђава“, у продукцији портала „Снага Југа“, где је говорио о НАТО бомбардовању 1999. године, борбама на Кошарама и Паштрику, одбрани Косова и Метохије, војничкој части и одговорности команданта. Посебно се осврнуо на начин на који је Приштински корпус, упркос војној надмоћи НАТО-а, успео да сачува највећи део својих снага и технике, али и на личне тренутке из рата, када су и његови синови били међу борцима.
Говорећи о догађајима који су претходили НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије, генерал Лазаревић истакао је да се, према његовом виђењу, сукоб није могао посматрати искључиво кроз 78 дана ваздушних удара 1999. године.
Он је подсетио на оружане сукобе на Косову и Метохији током 1998. године, које је описао као прву фазу агресије, док је НАТО бомбардовање означио као њен наставак.
– Ја ћу само да подсетим ваше, наше гледаоце, да је прва фаза агресије на нашу земљу извршена још 1998. године, кроз такозвану унутрашњу агресију, кроз терористичку оружану побуну – рекао је Лазаревић.
Према његовим речима, НАТО је у припреми војне операције располагао огромном предношћу у људству, техници и другим војним капацитетима, док је главни терет одбране на Косову и Метохији био на Трећој армији, односно Приштинском корпусу.
– Тежиште одбране земље било је на Трећој армији, нишкој армији, пре свега на Приштинском корпусу. Тежиште је било на Космету. Ту се водила битка за опстанак Србије – нагласио је генерал.
Кошаре нису биле само борба за једну караулу
Посебан део разговора био је посвећен борбама на Кошарама, које су почеле 9. априла 1999. године.
Лазаревић је истакао да се у јавности често стиче погрешна слика да су се борбе водиле искључиво око једне граничне карауле, иако је, како је објаснио, реч била о знатно широј војној операцији.
– Кад кажемо Кошаре, мени, као једном од учесника те епопеје, смета што имамо једну погрешну слику о томе. Ми мислимо да су то борбе око неке карауле, око неке, како кажу, кућице граничарске. Па није једна кућа, све куће су наше, сви гарнизони, све касарне, све карауле. Ми смо били на положајима у простору – објаснио је Лазаревић.
Он је навео да је фронт који се данас поједностављено назива Кошарама током рата био широк и до 60 километара.
– Тај фронт који ми поједностављујемо речју Кошаре био је током рата широк и 60 километара. Значи, то су борбе на фронту од 60 километара – рекао је генерал.
Према његовом сведочењу, на том правцу биле су ангажоване значајне снаге Приштинског корпуса, укључујући специјалне јединице, војну полицију и граничаре.
Лазаревић је нагласио да борбе на Кошарама нису представљале један изолован сукоб, већ низ свакодневних борбених дејстава која су трајала 65 дана.
– Кошаре, борба на Кошарама, у ствари је читава једна операција тактичко-оперативног значаја, по дужини трајања и ангажованим снагама. Није то једна борба, него десетине свакодневних борби које чине једну операцију – истакао је Лазаревић.
„Ако су Кошаре биле пакао, Паштрик је био пакао над пакловима“
Говорећи о борбама на Паштрику, генерал Лазаревић подсетио је да су оне почеле 26. маја 1999. године и трајале до 10. јуна.
Према његовим речима, након што није остварен планирани пробој на правцу Кошара, тежиште напада пребачено је на Паштрик, где су коришћени и стратегијски бомбардери.
Лазаревић је описао изузетно тешке услове у којима су се налазили припадници Приштинског корпуса и интензитет борбених дејстава којима су били изложени.
– Ако су Кошаре биле пакао, а јесу, ако су биле Вијетнам у малом, а јесу, Паштрик је био Вијетнам у великом. И пакао над пакловима – поручио је генерал.
Он је нагласио да су припадници Војске Југославије, према његовој оцени, успели да издрже нападе захваљујући припремљености, организацији одбране и борбеном моралу.
Говорећи о значају ових борби, Лазаревић је подсетио и на оцену француског књижевника Патрика Бесона, који је, према његовим речима, одбрану српске војске упоредио са античком битком код Термопила.
Како је генерал уверавао војнике да је команда жива
У разговору је било речи и о психолошком ратовању, пропаганди и начинима на које су информације током бомбардовања утицале на морал војника.
Лазаревић је испричао да су током рата ширене гласине да је команда Приштинског корпуса уништена, да је генерал Небојша Павковић напустио Косово и Метохију, па чак и да се он лично припрема да преда корпус НАТО снагама.
Како би се супротставио таквим информацијама, одлучио је да организује јавно појављивање команданата јединица.
– Ја сам наредио да сви команданти свих бригада, преко 20 бригада, дођу на једно место, и то у центар Приштине, и да под рефлекторима камера реферишу о току одбране земље и покажу свету ту слику, да је жива комплетна команда корпуса, и не само она, него и сви команданти – испричао је Лазаревић.
Он је објаснио да су непосредни контакти команданата са борцима били од пресудног значаја за очување поверења у јединицама.
– Стално смо били на терену, на бојишту, обилазили борце. То је наша комуникација била и најефикаснија – навео је генерал.
Лична прича генерала Лазаревића: Синови на ратишту
Један од најличнијих тренутака разговора односио се на учешће чланова породица у рату и на чињеницу да су и синови генерала Лазаревића били међу борцима.
Генерал је испричао да је током рата било случајева да очеви добровољно долазе на Косово и Метохију како би били уз своје синове који су служили војни рок.
Због опасности да у борбама страда више чланова исте породице, како је навео, наредио је да се у таквим случајевима неко од њих отпусти из јединице.
– Онда сам наредио командантима, где год има таквих случајева, а има их много, да се одмах отпусти неко од тих људи, да нам не би страдале породице – испричао је Лазаревић.
Међутим, како је додао, о сопственим синовима није говорио другим командантима.
– Нисам за себе наредио, јер ја нисам никоме ни говорио за моје синове. Ми смо сви били једна породица. Породица, Приштински корпус, 80.000 људи. Синови, браћа, очеви, борци и саборци – рекао је генерал.
Тактика „4М“ и тајна очувања Приштинског корпуса
На питање како је Приштински корпус успео да сачува највећи део људства и технике, генерал Лазаревић говорио је о војној тактици која је, према његовим речима, била један од кључних елемената одбране.
Он је навео да се у појединим анализама НАТО операције помиње тактика „4М“.
– Тактика је 4М: маскирање, маневар, мобилност, морал – објаснио је генерал.
Међутим, нагласио је да се успех одбране не може објаснити искључиво војном тактиком и техничким мерама.
Према његовим речима, пресудну улогу имали су људи, њихова оспособљеност, борбени морал и однос према земљи коју су бранили.
– Наше тајно оружје био је патриотизам, надљудски, надвременски. Хероизам, борбени морал, морал у борби. Затим, оспособљеност врхунска. Ефикасно командовање – поручио је Лазаревић.
Сећања која остају и после више од четврт века
Гостовање генерала Владимира Лазаревића у подкасту „Тврђава“ портала „Снага Југа“ донело је сведочење некадашњег команданта Приштинског корпуса о војним операцијама, организацији одбране и личним искуствима из 1999. године.
Од борби на Кошарама и Паштрику, преко начина командовања у условима бомбардовања, до приче о синовима који су били на ратишту, Лазаревић је изнео своје виђење једног од најтежих периода новије српске историје.
Његово сведочење посебно је указало на терет командантске одговорности, значај непосредног контакта са војницима и улогу морала у ратним околностима.
Разговор у подкасту „Тврђава“ отворио је и питање како се догађаји из 1999. године памте и тумаче више од четврт века касније, кроз искуство човека који је непосредно командовао једним од најзначајнијих војних састава тадашње Војске Југославије.
снагајуга
