Сазнајте шта закон каже о враћању грешком уплаћеног новца и како се поставити у таквим ситуацијама.
Само неколико нула вишка у књиговодству било је довољно да запали друштвене мреже – слика прилива од 10 милиона динара и паника шефа у порукама постали су виралан хит. Иако је ова ситуација највероватније исценирана, у стварном животу овакав сценарио брзо прераста у правну драму.
У наставку откривамо да ли вас закон обавезује да вратите новац који вам је грешком уплаћен или ипак важи оно народно „што је легло, ваше је“.
Један читалац нашао се у таквој ситуацији када му је на рачун у банци уплаћено 112.000 динара. После два сата банка је скинула тај износ са рачуна. Он је питао има ли банка право да без његовог знања скине паре са рачуна. Пошто читалац не тврди да су те паре његове, уз претпоставку да се ради о грешци банке, шта би се десило да је читалац у та два сата подигао паре? На коме је терет доказивања у тој ситуацији?
У Народној банци Србије (НБС) одговарају да им се чини да ово питање полази од погрешне претпоставке да је у реду да клијент банке који је грешком банке или платиоца добио туђи новац на свој рачун, подигне тај новац.
„Најпре указујемо да ситуација у којој неко лице знајући да новац њему не припада узима тај новац зато што му је случајно на располагању на пример нашао је туђи новчаник, новац на банкомату или је остварио прилив на рачун без основа одговара опису кривичног дела утаје из члана 207. став 5. Кривичног законика за које је запрећена новчана казна или казна затвора до једне године. Дакле, да је читалац који зна да му новац не припада, подигао тај новац, противправно би га присвојио“, кажу у НБС, а преноси Политика.
Када је реч о прописима који уређују платне услуге, указују да је очигледно српски законодавац био свестан претпоставки да је за један број корисника сасвим прихватљиво да подигну новац који им не припада знајући притом да је судски поступак дуг, па је у члану 56. Закона о платним услугама дао могућност банци платиоца и банци примаоца плаћања да у случају неправилног извршења платне трансакције отклоне те грешке.
Према о општим правилима облигационог права, која би се примењивала и на платне трансакције да нема овог посебног Закона о платним услугама, у ситуацији када неко стекне неку ствар без основа, лице које је власник те ствари може на суду захтевати да му се та ствар врати. Када је реч о доказивању, власник би у том поступку морао да докаже да је власник ствари, али не и да је то друго лице стекло ствар без основа (опште је правило да се не доказују негативне чињенице).
Напротив, ако страна за коју тужилац тврди да се неосновано обогатила жели да задржи ту ствар, морала би да докаже да је постојао основ да ствар пређе у њену имовину.
„Сигурни смо да и сами закључујете да би решавање погрешних уплата применом општих правила од пре скоро педесет година и преко суда угрозило сигурност, интегритет и ефикасност платног промета, који је заснован на дигиталним технологијама. Зато и јесте донет Закон о платним услугама који је усклађен са директивама ЕУ у овој области“, одговарају у НБС.
У вези са теретом доказивања, треба поменути и Закон о спречавању прања новца и финансирању тероризма, који у случају било које сумњиве трансакције овлашћује банку да од корисника захтева да докаже основ прилива.
„Користимо прилику да укажемо да такозвани неосновани приливи на рачун могу бити резултат преварних радњи непознатих лица која с једне стране преваре клијенте банака да им одају податке неопходне за извршење трансакција преко мобилног или електронског банкарства, а затим користе рачуне других клијената за пренос тог украденог новца, који затим користе ради куповине криптовалута и сл. Зато је прилично ризично да корисници платних услуга који изненада остваре неочекиван прилив на рачун (посебно у износима од више десетина или стотина хиљада динара) подижу тај новац, јер ће тиме себе изложити сумњи да су укључени у преварне радње“, закључују у НБС.
мондо.рс

