У издању Народне библиотеке „Милош Требињац“ недавно је из штампе изашла нова књига потпуковника у пензији Луке Николића под називом „Српски спас у њедрима Бизерте“.
Реч је о значајном делу које ће, без сумње, привући пажњу не само читалаца, већ и потомака српских ратника, као и будућих истраживача српске историје, посебно периода Првог светског рата.
Лука Николић, рођен 1954. године у Заовинама, потпуковник је у пензији који је током војничке каријере службовао у Ваљеву, а потом радио као новинар, уредник и одговорни уредник листа „Војник“. Током ратова на простору Југославије обављао је дужност председника Комисије за идентификацију погинулих Прве армије при Војномедицинској академији. По окончању ратних сукоба био је начелник Дома гарде у Топчидеру. Пензионисан је 1996. године у чину потпуковника.
Након одласка у пензију посветио се научном раду. Учествовао је на више симпозијума из области војне историје и објавио неколико научних радова. Године 2010. објавио је књигу „Србијо, мајко и маћехо“, посвећену страдању српских ратника у голготи Првог светског рата. Та књига представљала је својеврсну студију о небриги државе и дугогодишњем игнорисању чињенице да је у Африци сахрањено више од 3.500 српских војника страдалих у Великом рату.
Промоција нове књиге „Српски спас у њедрима Бизерте“ одржана је у сали биоскопа. О књизи су говорили Тијана Савић, испред издавача, затим уредник и рецензент Душан Миловановић, бригадни генерал Вељко Тодоровић, као и сам аутор Лука Николић.
– Лука Николић је овом књигом задужио српску историографију, посебно свој завичај и васколики српски народ. Главни покретач у стварању овог јединственог дела били су ауторов неисцрпни ентузијазам и велики изазов који је сам пред себе поставио. Није било лако, али Лука није одустајао. На основу његовог дугогодишњег рада и прикупљања обимне грађе, дошао је до мноштва драгоцених података на којима је књига и настала – истакао је, између осталог, генерал Тодоровић.
Књига „Српски спас у њедрима Бизерте“ говори о значају и улози Северне Африке у прихвату, лечењу и опоравку српских војника од 1916. до 1919. године. Бизерта је у то време била не само место лечења, већ и важна база за опоравак и обуку српских ратника, који су након тога одлазили на Солунски фронт и учествовали у борбама за ослобођење отаџбине.
Ово дело даје и одговор на питање како су се српски војници нашли у Северној Африци. На страницама књиге први пут су систематизовани сви транспорти са српским војницима који су пловили ка северу Африке, као и сви објекти у којима су лечени. Посебно су обрађени и организовани садржаји којима су се српски војници бавили након примарног лечења, а који су били у функцији њиховог што бржег опоравка и повратка у јединице.
Посебну вредност књиге представљају два прилога од капиталног значаја за историју српског народа. Први је јединствени списак лечених српских ратника у Северној Африци током 1917. године, који садржи податке о 12.921 српском војнику и њиховом лечењу. Други је јединствени списак умрлих од 1916. до 1919. године, са допунским подацима за 3.504 српска ратника сахрањена на 24 гробља у Северној Африци.
Ове спискове до сада нико није систематизовао нити објавио. Објављивањем ове књиге, њихова имена су се први пут нашла у историјској грађи доступној широј јавности.
Кроз Северну Африку је за три и по ратне године прошло 61.260 Срба, од чега је у 36 места, на лечењу и опоравку у 63 санитетска објекта, боравило 41.135 војника. Излечени, опорављени, одморени, преобучени и обучени, њих укупно 52.314, управо из Бизерте враћало се у борбене редове на Солунском фронту. Управо у томе лежи велики историјски значај Бизерте.
бб глас/дрина.инфо
