Одавно се показало да сваки ар земље на Златибору има своју вредност, и то поприличну. И док су неки одлучили да своје парцеле продају, породица Тодоровић из града се преселила на дедовину и почела бавити сеоским туризмом.
„Кад се каже Златибор већини је на памети језеро у центру и поплачани трг, али ова планина је много више од тога. Овде у селу на само десетак километара од центра људи долазе да пронађу своју природну оазу и то успевају, јер овде се тишина заправо чује.
Да би покренули свој посао Јелена и њен супруг Александар корситили су подстицаје локалне самоуправе, а наредне године захваљујући субвенцијама у плану је и проширивање капацитета. Оно по чему се још истичу јесте производња домаће органске хране на њиховом имању, стога гости на трпези добијају искључиво домаћу, здраву храну.
„На нешем имању узгајамо мангулице и овце. Златибор је изузетно чист тако да нам није тешко да испунимо услове неопходне за органску производњу. Касније правимо своје сопствене сухомеснате производе врхунског квалиета, млеко и сир и све то служимо нашим гостима.
Сви буду одушевљени домаћим чварцима, месом и млеком. Добар глас далеко се чује, а препорука „од уста до уста“ је најбоља тако да је број ноћења у нашем домаћинству све већи. Често као сувенир са Златибора понесу управо пршуту или чварке“, каже Александар.
Овај млади брачни пар са троје деце, најбољи је пример да живота има и у српским селима, али само за оне који се не либе да вредно раде и превасходно баве пољопривредом, а затим и сеоским туризмом.
ало.рс
