2. августа 1900.године, почела је са радом „Хидроцентрала под градом“ на реци Ђетињи, само четири године после хидроцентрале на Нијагариним водопадима где су полифазни принципи први пут примењени. То је прва хидроцентрала у Србији и међу првима у Европи по Теслиним принципима полифазних струја.
Краљ Александар I Обреновић поставио је камен темељац 1899. године, месинганим чекићем направљеним специјално за ту прилику, који се чува у Народном музеју у Ужицу. Хидроцентрала је направљена за потребе Ткачке радионице и осветљење градских улица, док се вишак електричне енергије продавао грађанима за домаћинства. Потпуна електрификација Ужица завршена је крајем 1900. године.
Иницијатор изградње хидроцентрале био је професор и физичар Ђорђе Станојевић. Боравећи у Ужицу поводом испита зрелости у Ужичкој гимназији, предложио је члановима акционарског одбора да за покретање разбоја искористе хидро потенцијал реке Ђетиње. Предлог је затим презентован акционарима Ткачнице и кренуло се у прикупљање средстава за његову реализацију.
Инжењер Аћим Стевовић израдио је пројекат који је обухватао зграду хидроцентрале, брану висине 5,7м и јаз у дужини 775,9м. Сви радови су завршени у рекордном року од годину дана. Опрема је набављена од фирме Simens & Halske, а назив фирме на орману са инструментима био је исписан ћирилицом. Произвођач турбина била је фирма Danubius – Maschinen Hartmann. Опрема је транспортована возом до Крагујевца, а затим до Ужица специјално конструисаним воловским колима, која су имала точкове од пуног дрвета (врндељи).
Капацитет производње електричне енергије је удвостручен 1903/04.г. куповином још једног генератора и једне турбине. До средине 1901. било је постављено око 1400 сијаличних места. Дужина варошке мреже била је око 6,7км, Током Првог и Другог светског рата хидроцентрала је радила под управом окупатора. Цена електричне енергије за време окупације била је повећана за 40-50%. Године 1973. приликом изградње пруге Београд – Бар јаз за довод воде је затрпан а рад хидроцентрале прекинут. Зграда хидроцентрале и њена непосредна околина проглашени су за културно добро од великог значаја 14. јула 1977.године. Реконструисана је 1990. и 2000.године и данас је у функцији. Од 2009. године доступна је посетиоцима.
Текст: Горан Новаковић, кустос-историчар
Фотографије: Фото-збирка Друштва историчара Ужица
Извор: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА УЖИЦЕ
