Снег на Тари оборио 200 стубова, па ће многа домаћинства у Заовинама електричну енергију чекати месец дана. Горштаци не кукају. ТВ Дневник заменили картањем, деца играју „Човече не љути се“
ДОК је киша плавила српске долине, тежак и мокар снег покидао је на Тари 200 стубова за далековод, као да су суве гранчице – али живце људима није. У Заовинама је сада око 220 домаћинстава без електричне енергије, многи од њих ће сијалицу опет да упале – тек за месец дана. Старој струјној траси, од Лазића бране све до центра села, не може се ни прићи. Инжењери започињу изградњу нове, а до тада ће свакодневицу горштака обликовати заједничка жеља да се живи живот без електрике, телефона и интернета…
Велика недаћа окупила је мештане јуче у кафани насред села, без великих речи и кукњаве. Сада су на цени брза памет, још хитрије ноге и јаке руке. У импровизовани кафански „кризни штаб“ људи улазе да чују по неку директиву, па одлазе свако неким важним послом. Једни терају пуне замрзиваче код родбине и пријатеља у Бајину Башту, да се месо не поквари. Други су путоказ радницима „Електродистрибуције“ у шумским беспућима, јер навигација ту није од нарочите користи. Кажу електричари, важеће правило гласи: „Мапу читај, ал` сељака питај. Само ћеш тако, и никако другачије, стићи где мораш“.
Председник Месне заједнице Заовине Видоје Лазић, у центру села, у Вежањи, објашњава мало у телефон, мало у очи, где иде која бандера. Усмерава возила с агрегатима, да би нам у паузи предочио како ствари стоје.
– Е, овако је било. Под налетом снега прво је попадало 200 стубова, а више од 300 кућа остало је без струје. За само два дана добар део порушеног је оспособљен. Лоша вест је да се речених седам километара далековода мора наново градити. Инжењери већ цртају план, а екипе ЕДБ раде по цео дан – каже Видоје и наставља. – Један агрегат нам је стигао од „Дринско-лимских хидролектрана“, преостала два из Ужица и од „Црвеног крста“ су на путу. То су они агрегати, скоро као ауто велики, за напајање целих трафостаница, моћна ствар, добро ће нам доћи.
Заовине добиле три моћна агрегата
Видоје се, затим, негде изгуби, отишао да нађе најближи утикач да напуни мобилни телефон. Сви сада тако раде. Заовине су по површини једно од највећих села у Србији, са безброј заселака. На путу до једног од њих, што струју неће скоро добити, сред снежног кијамета, путем трчи младић необично одевен за домаће прилике, превише „брендиран“. Туриста џогира!
– То је наш Аустријанац. Дошао човек да се одмори поред Заовљанског језера. Знате и сами, у редовним приликама ово је рај на земљи, али авај. Схватио човек и рекао поштено, да без интернета месец дана неће моћи. Најавио је да се данас враћа кући – каже нам наш водич кроз засеоке, од Вежање до Попадића…
Рашко Попадић (47), нестанак струје искористио је да деци одржи показну вежбу „Овако је тата учио школу“. У кући тамно, а весело од дечјег жамора.
– Видите децо, цело село је некада овако учило, уз свеће и петролејку. Код нас је струја стигла тек 81. кад је Тито умро. То селу није сметало да изроди колико хоћеш доктора, инжењера, и онај стари министар Драган Којадиновић је наш човек – говори Рашко својима, Сањи (16) и Марку (6). – Тек смо неколико дана без струје, а увели смо нови ритам. Легнемо сви пре девет јер телевизије нема, па се будимо зором да искористимо дање светло.
Попадићи показују деци како су они некад завршавали школу
Сања и Марко се за сада не жале. Мобилне телефоне мења „Човече не љути се“, код одраслих ТВ Дневник заменише карте, кажу људи, одморише се од вести.
Рашкова супруга Снежана на „смедеревцу“ греје воду за купање, а што веш мора на руке да пере, није нека велика мука.
– Ми смо на Тари рођени, ту смо цео живот провели, навикли смо на планину, на живот уз понеку муку – испраћају нас Попадићи.
Цео дан у Заовинама прође, а нико ни реч ружну да каже, да се пожали, да се изјада… То је, кажу, од лепоте, од слободе – од Таре.
Сеоски „кризни штаб“ у кафани
МОНТЕРИМА СНЕГ НЕ СМЕТА
ТАРОМ од Митровца и Крње јеле, преко Заовљанског језера, и Лазића бране све до Заовина, струје има. Ту почињу проблеми, а ту срећемо и решење. Пет екипа бајинобаштанске дистрибуције са по 5-6 радника у свакој, раде по 12 часова дневно. У засеоке враћа се „електрика“.
– Поправљамо далеководе, чекају нас поправке нисконапонске мреже. Жао нам је што ће изградња тог једног, новог вода трајати месец дана – кажу нам радници мокри од снега до голе коже.
Извор: Вечерње Новости
Текст: Никола Јанковић
