ДИМИТРИЈЕВ ПСАЛТИР: Димитријеви записи најстарија српска књига

Истраживања филолога др Виктора Савића су по свему судећи тачна и књига Димитрија Синаита из раног средњег века (десети и једанаести век) најстарији је запис на српском језику, настао готово сто година пре Мирослављевог јеванђеља.

Да су се Ср­би слу­жи­ли гла­го­љи­цом, то се одав­но зна, иако је до­ско­ра био по­знат ре­ла­тив­но ма­ли број спо­ме­ни­ка ко­ји се на не­по­сре­дан или по­сре­дан на­чин мо­гу ве­за­ти за срп­ско сред­њо­ве­ков­но на­сле­ђе. Углав­ном се сма­тра да је срп­ска пи­сме­ност ма­те­ри­јал­но по­све­до­че­на тек од по­след­њих де­це­ни­ја XII ве­ка. Раз­лог је у то­ме што се ве­ро­ва­ло да су сви ста­ри­ји спо­ме­ни­ци, на­про­сто, из­гу­бље­ни. Па ипак, ви­ше пу­та је ис­ти­ца­но да Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и дру­ги спо­ме­ни­ци од уни­вер­зал­ног зна­ча­ја ни­су мо­гли на­ста­ти ни из че­га, од­но­сно из скром­не, не­раз­ви­је­не кул­ту­ре.

Више књига “Димитрија грешника”

По сво­јим оп­штим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, на­ро­чи­то због си­стем­ских „мо­ра­ви­за­ма“ и при­пад­но­сти ла­тин­ском об­ре­ду, на че­ло са­чу­ва­ног ста­ро­сло­вен­ског спо­ме­нич­ког на­сле­ђа обич­но се ста­вља­ју Ки­јев­ски ли­сти­ћи, за ко­је не­ки фи­ло­ло­зи др­же да су чак и из са­ме Ве­ли­ке Мо­рав­ске (про­на­ђе­ни су око 1870. го­ди­не на Си­на­ју, а да­нас су у Ки­је­ву).

Њи­хо­ва пр­ва стра­ни­ца ис­пи­са­на је ка­сни­је (XI–XII век), на дру­гом те­ре­ну, та­ко­ђе је ве­за­на за ла­тин­ски об­ред, али се је­зич­ки укла­па у ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ски књи­жев­ни про­стор.

Па­ле­о­граф­ска ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да је ову стра­ни­цу пи­сао „Ди­ми­три­је гре­шник“ (до­не­дав­но по­зна­ти­ји као „ол­тар­ник“), за­јед­но с пас­хал­ном та­бли­цом и по­ме­ни­ком у Си­нај­ском слу­жаб­ни­ку, књи­жев­ним за­пи­си­ма у Си­нај­ском псал­ти­ру ко­ји но­си ње­го­во име – та­ко­зва­ном Ди­ми­три­је­вом псал­ти­ру (оба спо­ме­ни­ка су ис­точ­ног об­ре­да), као и јед­ну сек­ци­ју у Си­нај­ском ми­са­лу.

Ди­ми­три­је Си­на­ит је пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.

По овим на­ла­зи­ма, Ди­ми­три­је је у Све­ту зе­мљу сти­гао из Ду­кље – Зе­те, ве­ро­ват­но из цр­кве­но­по­ли­тич­ких раз­ло­га, чи­ме се по­би­ја у ме­ђу­вре­ме­ну раз­ви­је­на хи­по­те­за, за­сно­ва­на на оп­сер­ва­ци­ја­ма је­зич­ког си­сте­ма, да је Ди­ми­три­је „ис­точ­но­бал­кан­ског по­ре­кла“. О Ди­ми­три­је­вом је­зи­ку се ви­ше не мо­же су­ди­ти са­мо на осно­ву јед­ног спо­ме­ни­ка не­го на осно­ву свих ко­ји су му при­пи­са­ни.

У Ди­ми­три­је­вом из­ра­зу се, пре­ко спо­ра­дич­них огре­ше­ња о кон­зер­ва­тив­ну ор­то­граф­ску нор­му, ја­сно ра­за­зна­је срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ко­ја се, пре­вас­ход­но, очи­ту­је у сфе­ри фо­но­ло­ги­је. Го­то­во све је­зич­ке цр­те ко­је на ви­де­ло из­но­си на­ша ана­ли­за, за­др­жа­ће срп­ска ре­дак­ци­ја у на­ред­ним сто­ле­ћи­ма, без об­зи­ра на да­ље је­зич­ке про­ме­не у што­кав­ској го­вор­ној ба­зи, ко­је ће, то­ком вре­ме­на, ма­ње-ви­ше на­ла­зи­ти свој пут до кон­зер­ва­тив­не књи­жев­но­је­зич­ке фор­ме. (На­кон XII ве­ка то ви­ше не­ће би­ти си­стем­ски, да би се из­бе­гло по­и­сто­ве­ће­ње књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, па ће срп­ску књи­жев­ну кул­ту­ру трај­но обе­ле­жи­ти ди­гло­си­ја).

Димитрије, учени писар и књижевник

Ди­ми­три­је­ве спи­се од­ли­ку­је у на­че­лу „тач­на“ упо­тре­ба „ју­со­ва“, за раз­ли­ку од са­вре­ме­них сред­ње­бу­гар­ских спо­ме­ни­ка код ко­јих је у од­го­ва­ра­ју­ћим по­зи­ци­ја­ма њи­хо­во ме­ша­ње узе­ло ма­ха. У што­кав­ском иди­о­му се раз­ли­ку­ју ре­флек­си ових на­за­ла, па пи­сар Ди­ми­три­је без ве­ћих про­бле­ма „пра­вил­но“ (у ње­го­вом вре­ме­ну ана­хро­но) ко­ри­сти на­сле­ђе­ни си­стем „ју­со­ва“. За Ди­ми­три­ја је упо­тре­ба „ју­со­ва“ од­раз књи­жев­не кул­ту­ре.

Ви­ди­мо, та­ко, књи­жев­ни­ка ко­ји, по­ред сло­вен­ске тра­ди­ци­је, по­зна­је и ла­ти­ни­цу и грч­ки ал­фа­бет, нор­мал­но се слу­жи гла­го­љи­цом и ћи­ри­ли­цом без не­кон­тро­ли­са­ног ме­ша­ња. На по­сре­дан на­чин се ви­ди да је за Ди­ми­три­ја ћи­ри­ли­ца ипак не­што „обич­ни­је“ пи­смо, пи­смо за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу, за раз­ли­ку од гла­го­љи­це ко­ја за­др­жа­ва на­ро­чи­ту, ли­тур­гиј­ску функ­ци­ју.

Ка­да се узме у об­зир и чи­ње­ни­ца, одав­но ис­ти­ца­на, да је Ди­ми­три­је по­ре­клом из не­ка­кве пла­нин­ске ре­ги­је, ко­ја је под ути­ца­јем ло­кал­них кул­то­ва ко­ји су ши­ре­ни из ро­ман­ског Ду­бров­ни­ка, мо­же се за­кљу­чи­ти да кул­тур­ни круг из ко­га он по­ти­че тре­ба тра­жи­ти на ре­ла­тив­но огра­ни­че­ном про­сто­ру. То је да­на­шњи ју­го­за­пад­ни спој Цр­не Го­ре с Ре­пу­бли­ком Срп­ском, та­мо где се Ду­кља спа­ја­ла с Тра­ву­ни­јом.

Извор: Политика