Српска православна црква (СПЦ) данас слави Дан Светог Саве (Савиндан) којим се обележава успомена на Светог Саву, српског просветитеља и првог српског архиепископа из 13. века. Свети Сава се као школска слава обележава у школама у Србији и Републици Српској. Празник се у школама традиционално обележава као радни дан, али без наставе, уз академије и свечане приредбе.Празник Светог Саве је такође и један од највећих храмовних и породичних празника а светкују га и многе занатлије.
Обележавање Савиндана као школске славе почело је првих деценија 19. века. Према неким подацима, у Земуну је 1812. године основан школски фонд који је прописао да се Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа. До општег прихватања Светог Саве као школског заштитника ишло се, међутим, постепено. Матица српска од оснивања 1826. године обележавала га је као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије.
Свети Сава установљен је за школску славу одлуком Совјета Књажевства Србског 2. јануара 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу. У одлуци Попечитељског пресвјештенија представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада мора свечано прослављати.
Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности. Његово световно име било је Растко, родио се 1169. године и био је најмлађи од тројице синова Стефана Немање (Свети Симеон).
Свети Сава је написао манастирске типике – Карејски, Хиландарски и Студенички. Преводио је са грчког и посрбио важне правно-теолошке текстове „Законоправило“, што је превод Јустинијанове „Шесте новеле“. То важно правно дело одређује односе цркве и државе путем такозване симфоније и у ширем тумачењу се сматра првим српским уставом а значајно је утицало и на развој права код других православних народа а посебно у средњовековној Русији.
Преводио је Хипократа и Галена и прикупљао средњовековне медицинске записе, од којих је настао „Хиландарски медицински кодекс“. У Хиландару је 1198. године основао прву болницу.Издвојио је најбитније из српске традиције, оплеменио је и повезао са највећим духовним и цивилизацијским достигнућима свог времена. Веома млад, око 1192. године, отишао је у Свету Гору, где се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон.
У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла и Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је средиште одредио манастир Жичу.
Био је необично вешт и у државно-дипломатским пословима, 1208. године у манастиру Студеница над очевим телом, које је пренео са Свете Горе, измирио је своју завађену браћу Вукана и Стефана.
Преминуо је у тадашњој бугарској престоници Трнову 27. јануара 1236. и тај дан је црква установила као празник којим се обележава успомена на његов живот и дело.
За време бивше СФРЈ Свети Сава се није службено славио, јер је тај празник укинут одлуком комунистичких власти 1945. године. У школе је поново враћен 1990. године.У београдској општини Врачар, на месту где се верује да су по налогу Синан-паше спаљене његове мошти 1594. године, подигнут је храм посвећен Светом Сави у знак захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву.
