На данашњи дан, 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чија је лирика ударила печат српској поезији у првој половини 20. века.
Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био је дипломатски чиновник Краљевине Србије и Југославије, на крају и амбасадор у неколицини европских престоница.
Већ првом песничком збирком „Пјесме“, издатом Мостару, представио се као специфичан лиричар и ванредна појава у српској књижевности. Писао је и прозу („Јутра са Леотара“), путописе („Градови и химере“, „Писмо из Женеве“, „Писмо с Алпа“, „Писмо из Шпаније“), есеје („Благо цара Радована“, „Моји сапутници“, „Стаза поред пута“), студије („Гроф Сава Владиславић“), политичку публицистику („Верујем у Бога и у српство“).
Умро је у САД 1943. дубоко резигниран страдањима српског народа током рата, посебно на територији такозване НДХ. Дуго након Другог светског рата, поједини сегменти његовог дела били су занемаривани, због чињенице да је Дучић сматран симпатизером Покрета генерала Михаиловића. Његови земни остаци почивали су шест деценија у варошици Гери у држави Индијана САД, после чега су пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Нова Грачаница изнад његовог родног Требиња.
