РАЧАНИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Димитрије Дика Обрадиновић

1 328

У покушају да од заборава отргнемо значајне личности из прошлости овог дела Србије доносимо вам причу о човеку рођеном у породици Обрадиновић у Оклецу (тада Соколска нахија а данас општина Бајина Башта) који је временом постао један од најугледнијих и најзначајнијих становника града Ваљева у XIX веку.

Димитрије – Дика  Обрадиновић (Оклетац, око 1811 – Ваљево, 19. 04. 1887) био је терзија, писар, механџија, трговац и привредник.

Рођен је у породици Петра Обрадиновића, Карађорђевог и Милошевог устаника, потоњег кнеза Рачанске кнежине (1919- 1925.).  Према казивању његовог праунука у Ваљево је дошао, као дечак, између 1828. и 1830. године. Најранији помен о његовом настањивању у Ваљеву је из 1841. године, када се претплатио на књигу Смотрење дела Божијих. Био је терзија и најпре је радио свој занат, а потом  постао писар Примирителног суда (општинске управе) до 1851. године, а затим и члан тог суда (1855) и кмет вароши Ваљева 1857. године. Поред механџијског заната бавио се трговином и производњом цигле и црепа. Спадао је међу у најугледније житеље овог града на Колубари и био члан чувеног Клуба (Стола) дванаесторице који се бавио унапређењем и развојем града. Повремено састанци тог клуба одржавани су и у његовој кафани.

На попису обављеном 1862. године имао је следећу имовину: 1 меана са аром од тврдог материјала, једном кућом и 1 ливада у Ваљеву. Укупна вредност његове имовине била је процењена на 1080 дуката цесарских. Месечни приход од механџијске радње износио је 2 талира. По имању спадао је у високу пету, а по приходу у четврту класу.

Кафана Сунце
Кафана Сунце

Средином XIX века отворио је кафану „Сунце (Код сунца)“, у најужем центру Ваљева, на углу Карађорђеве и Вука Караџића улице, дијагонално од садашњег „Централа“. После Првог српско-турског рата 1876. године у кафани је, у једној соби, била канцеларија командира једне батерије Ваљевске бригаде народне војске, а у једној собици био је одређен стан за двојицу старешина, наредника из те батерије. Један од двојице старешина био је Живојин Мишић, потоњи српски војвода. Тај период свог живота Мишић, у својим Успоменама  овако описује: Као наредници имали смо свега 72 гроша месечне плате, и ништа више. Поред тога, имали смо право на једну порцију обичног војничког следовања – с тим да сами спремамо јело за себе. Купили смо лонац, један тањир, нож и виљушку и сами у истој кафани за себе спремали јело, како смо знали и умели, пристављајући лонац на једно проћеевље у оџаклији. И касније је кафана била предвиђена за војне потребе. Процењено је 1899. да би ради војних потреба могла да прими 30 људи и 10 коња. Двоструко већи капацитет (60 људи и 20 коња) утврђен је проценом из 1916. године. После Дикине смрти, око 1890. године кафана је променила власника. Срушена је 1969. године  да би на њеном месту била подигнута Робна кућа „Београд“. Поред кафане, Димитрије је себи саградио и лепу кућу у улици Краља Александра број 2.

Леп и топао запис о њему оставио је у својој књизи Записи старог Београђанина Коста Христић (син чувеног Николе Христића, председника владе, министра унутрашњих послова и управник града Београда), који је као правник почео државну службу у Ваљеву, а потом и сам био министар и високи државни функционер. Поред осталог он пише: Чика Дика Обрадиновић, питом и вазда насмејан старчић у плавим чоханим чакширама и чубету, белим вуненим чарапама, јеменијама на ногама, фесом са плавом свиленом кратком кићанком на глави и изрецканим кругом од хартије поврх кићанке. 

Димитрије Дико Обрадиновић

Његов лик је овековечен и на фотографском портрету, а по многим компентентним оценама та фотографија спада међу најлепше тога доба. Међутим, нејасно је ко је њен аутор јер Здравко Ранковић пише да је то Спира Димитријевић из Ниша, ул. вожда Карађорђа бр. 71,  а Бранибор Дебељковић у књизи Стара српска фотографија  (Београд 1977) да је А. Мијић (Мијовић).

Оженио се 9. новембра 1841. године Екатарином – Катом (рођ. Ђокић) из Смедерева, кћерком Ђорђа Ђокића, касније београдског абаџије, која је умрла 24. фебруара 1897. године. Имали су ћерке: Драгињу (умрла 1843), Пауну, Зорку (удату за Спасоја Вујића, познатог ваљевског терзију и трговца из Овчиње, са којим је имала четри образована сина, а била веома ангажована и утицајна у женским организацијама и по социјално-хуманитарном раду); Славку (удату за Владимира Крунића, трговца у Ваљеву из ваљевске Доње Буковице), Јевросиму (удату за Срећка Вилотијевића, трговца у Ваљеву) и сина Михаила, кога је још у младости претплаћивао на разне књиге. Према писању његовог праунука, Боре Вујића, хроничара старог Ваљева, који је у међувремену умро, крајем прошлог века од његове деце било је преко 50 потомака у Ваљеву, Београду, Крушевцу, Пожаревцу и другим местима.

Димитријев син Михаило, рођен око 1855. године био је ожењен Станом из познате и угледне породице Радовановића из Дупљаја, села недалеко од Ваљева. Имао је сина Милана – Шула, трговца у Лазаревцу који је умро 8. фебруара 1915. године. Од ране младости одао се трговини, а почетком 20-тог века у Лазаревцу отворио је велику трговачку радњу. Након окупације Аустро-Угари су је  уништили и избацили сву робу из ње. У млађој трговачкој генерацији његова прерана смрт оцењена је као велики губитак. Михаилова кћи Дивна била је удата за Василија Иванковића, рођеног 27. августа 1881.  у Скупљену код Владимираца (од оца Јанка), пешадијског капетана прве класе на служби  у Ваљеву, који је оболео од туберкулозе и  физичке изнемоглости и умро у Ваљеву 4. фебруара 1913. године, са којим је имала две кћери Надежду и Данку које су рано помрле.

 Текст: Милорад Радојчић, Митар Јосиповић

Дрина Инфо

1 коментар
  1. Zoran Peca Petrović каже

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена