ПОНОСНИ У СМРТИ: На данашњи дан погубљени Мишко Јовановић, Данило Илић и Вељко Чубриловић, учесници Сарајевског атентата

0 832

ХеројиУ недељу, 28. јуна 1914, на Видовдан, Гаврило Принцип је убио Франца Фердинанда и Софију Хотек. После атентата следило је хапшење свих оних који су имали било какве везе са самим убиствима. Међу њима су били Мишко Јовановић, Данило Илић и Вељко Чубриловић који су погубљени на данашњи дан 1915. године.

Аустроугарски закон није предвиђао смртну казну за оне који су били малолетни, али њу Вељко, Мишко и Данило, као најстарији међу атентаторима, нису могли да избегну. Трећег фебруара 1915. године, над њима је извршена смртна казна вешањем.

Последње тамничарске дане осуђеници су провели пишући писма својим породицма и пријатељима. Већина писама је спаљена.

Наредни текст носи део последњег писма Вељка Чубриловића, писаног ноћ пре погубљења, које је такође спаљено по налогу Суда, но тамничар се пре спаљивања сажалио и преписао га. Потресне речи које је тих ноћи писао говоре о стању свести човека који очекује смрт, који зна да заувек напушта своју породицу, али истовремено сведоче о његовој вери у дело које је учињено, те да жртва коју ће он и остали осуђеници поднети није узалудна и да са собом носи слободу свом народу.

„Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову „долину суза“, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашјем дјетету, него своју неизмену љубав према нама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Предамном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будте сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумјевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељске дужности. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.”

Извор: Горица Ћећез, iskra.co

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена